Важност менталног става деце за постизање успеха (и улога родитеља и учитеља)

април 18, 2019

Психолози годинама покушавају да докажу или оповргну мишљење да је интелигенција променљива и бројне су теорије и потврде које говоре у прилог оба становишта.

Када је Алфред Бине увео тестирање деце да би уочио оне који не могу да похађају наставу, психолози су прихватили његову идеју о мерењу умног узраста стандардизованим тестом, односно појам коефицијента интелигенције. Различите су теорије које истичу неуробиолошку утемељеност интелигенције као нечега непроменљивог, као број неуронских веза и брзину обраде информација. Тако посматрано јасно је да је то биолошки потенцијал који се не може мењати. Међутим, све више је оних који кажу да је интелигенција подложна променама у околностима које омогућавају појединцу да развије своје потенцијале. Средина која је стимулативна и подржавајућа може бити један од узрока напредовања упркос утврђеном нивоу интелектуалног постигнућа и таква истраживања тврде да је могуће код деце временом подићи коефицијент интелигенције. У светлу размишљања о данас важном питању мотивисаности и постигнућа, навешћемо као пример приступ који истиче важност менталног става за постизање успеха сваког појединца.

Керол Двек водећи је светски истраживач на пољу мотивације и професор на Универзитету Стенфорд, а широм света предаје о значају промене менталног става. Шта то заправо значи?

Фото: Ben White, Unsplash

Ментални став представља начин на који посматрамо себе, односно оно за шта мислимо да је наш потенцијал и то одређује како ћемо се и колико трудити да нешто савладамо, научимо, усавршимо. Када мислимо да је наш квалитет чврсто утемељен, непроменљив, то ствара притисак да морамо да се доказујемо изнова и изнова. Са овако ригидним, такозваним фиксираним ставом, наставници ће код ученика индоктринирати мисли као „немој да урадиш/кажеш нешто неадекватно”. На овај начин деци није стало до учења нити ће размишљати о њему као о нечем у чему могу уживати, већ ће само мислити како да се покажу у што бољем светлу и да изгледају интелектуално надмоћно у друштву. Због тога се све више срећемо са децом, али и одраслим особама које се фокусирају на потенцијалне грешке и на то какав ће суд неко дати о њиховим поступцима, те такве особе често коче саме себе покушавајући да не разочарају.

Насупрот овоме стоји развојни ментални став, који је заправо начин да подстакнемо децу да развијају свест о томе да могу постати све успешнија. Како то сматра Керол Двек, развојни односно прогресивни ментални став имају они који верују да је њихов успех заснован на труду, учењу, вежбању и истрајности. Оно што овакав приступ заговара јесте слобода деце да експериментишу, да вредно раде, па чак и да греше, јер се неће лоше осећати због тога, неће то доживљавати као пораз и стално ће тежити да буду све бољи у свему што раде. Ако смо уверења да се не треба мењати, деца грешке неће доживљавати као прилике за учење, већ као изговор за одустајање. Поента овог приступа није да убедимо сву децу да су будући велики научници или уметници, нити да им говоримо како су најпаметнији и томе слично, него да знају да је њихов потенцијал непознат и да ће га открити уз пуно труда и учења, посвећености.

Главна одлика фиксираног менталног става јесте да се појединац мора стално доказивати кроз резултате, да мора добити валидацију, јер ће њен изостанак значити да је подбацио. Особе са развојним менталним ставом, са друге стране, концентрисане су на процес учења као трајан уместо на постигнућа која су тренутна.

У лабораторији за истраживање можданих таласа на Универзитету Колумбија спроведено је истраживање чији су учесници биле особе са оба ментална става – задавани су им задаци, дата им је прилика да уче и мерен је степен њихове пажње. Мождани таласи особа са фиксираним менталним ставом показивали су активност, тј. обраћање пажње само приликом давања повратне информације о њиховој учинковитости. Када нису давали прави одговор, није их чак ни занимало који одговор је исправан, нити су користили прилику да науче нове информације. Само су особе са развојним менталним ставом обраћале пажњу на ширење својих знања. Дакле, разлике у менталном ставу уочљиве су и на биолошком плану. То никако не значи да се ментални став не може променити, већ само да је потребно уложити много труда.

Подстакнути овим приступом, можемо размишљати како би се то могло применити на родитеље и наставнике и у ком смеру би могло отићи истраживање о похвалама и награђивању ученика. Нагласак у овом случају није на награђивању/кажњавању особина личности, већ конкретног понашања. Јасно је да ученицима похвала значи и да им прија, али је важно и обратити пажњу на то како је формулисана похвала – деца треба да буду свесна да је њихово залагање вредновано. У том случају они ће бити подстакнути да се труде све више и да схватају учење као континуиран процес који ће им помоћи да остваре свој потенцијал.

Аутор: Марина Маџаревић, дипломирани психолог

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама