Када дете постане тинејџер, његов главни задатак је да подрије родитељску власт и сруши њихов ауторитет, показујући да је постао одрасла особа. Познати новозеландски психотерапеут и аутор Нејџел Лата у својој књизи „Тинејџери – како им поставити границе и сачувати живце” наводи духовит списак „техника за ометање и збуњивање” родитеља преузет из наводног „герилског приручника за тинејџере”, а које би сваки родитељ требало да проучи, како би знао да им се одупре.
Најједноставнија техника за збуњивање родитеља који нешто захтева јесте неприметно мењање теме разговора по систему са једне теме на другу, а са те на неку трећу. Сваки тинејџеров одговор треба да има неку додирну тачку са постављеним питањем, али и да преусмери разговор у другом правцу. Ако успе да тему разговора скрене са властитог понашања на понашање родитеља, из улоге кривца прећи ће у улогу тужиоца.
Тајна успеха је у упорности, тако да стално наваљивање и досађивање помаже да се сломи воља угњављеног родитеља.
Тинејџери су добри познаваоци психологије својих родитеља и добро знају да искористе сваку њихову слабу тачку. Када желе да им родитељ нешто дозволи, разговор започињу онда када је највероватније да ће то и добити. Најједноставнија техника је да се уграби прилика када је родитељ окупиран неким другим задатком, тако да је деконцентрисан и нема времена да добро промисли.
Најбоље је родитеља додатно мотивисати да се повинује тинејџеровом захтеву изазивањем неке пожељне емоције, као што су страх или осећање кривице. Сваки тинејџер добро зна чега се родитељ највише плаши, тако да спомињање бежања од куће, напуштања школе, узимања дроге, одавања проституцији или самоубиства, паралише мисаоне токове родитеља и доприноси испуњењу тинејџеровог захтева. Осећање кривице се најбоље изазива ако се, као узрок, за неко тинејџерово понашање у садашњости оптужи родитељ за неко његово понашање у прошлости. Ако ове стратегије не помажу, показивање крајње безвољности и „сморености” ће изазвати значајно сажаљење и самилост. Крајње емотивно средство је „тактичка мржња” јер изјава. „Мрзим те!” потпуно ресетује сваког родитеља.
Родитељска усклађеност је проблем за тинејџера, тако да тактика „раздвојити и посвађати” значајно олакшава борбу. Посебно је моћан маневар ако се у расправу укључи публика, као што су бака и дека, или неко са стране ко ће подржати тинејџера.
Сваке преговоре тинејџер треба да започне неразумно великим захтевом, како би добио оно што жели, а родитељ нема утисак да је попустио.
И увек постоји могућност да тинејџер отпужи родитеља за ову или ону врсту насиља, а систем ће учинити све да га заштити. У односу на заједничку моћ тинејџера и државе, родитељ има веома мале шансе.
Зоран Миливојевић
Извор: Политика