Kažu – ako želiš da proveriš koliko si napredovao u „radu na sebi“, samo treba da odeš na jedan porodični ručak – kazaće ti se samo. Šala za hrabre!
Tati je stiglo rešenje za penziju i tim povodom upriličen je svečani nedeljni ručak u kući u kojoj sam odrasla. I tek tako, čini se ni iz čega, našla sam se usred vulkanske eksplozije.
– Ne znam šta sam ti uradila, stvarno?! Što ne možemo NORMALNO da razgovaramo?
– Samo nije trebalo da mi izigravaš mamu, znaš? K’o da nije dovoljno teško da imaš roditelje koji ti dišu za vratom, nego još i jednu mamu! Svi ste vi pametni samo Anja ništa ne zna! Eto!
– Ko ti je ikada išta rekao, Anja? – mama se odjednom našla uvređenom. – Sofija, je l’ možete vas dve nekad da se ponašate normalno?! Ne možete jednom da se suzdržite? Zbog nas? Zbog tate?! – već je skupljala činije dopola pojedene salate i odlazila u kuhinju uplakana.
– Vidite šta ste napravile?! – sad se javio i tata.
Ah! Čuveni dramski trougao mog odrastanja! Jedan je žrtva (to je uglavnom mama), drugi je progonitelj (to smo sestra i ja, naizmenično, ili kao jedan: DECA) i spasilac (tata, ko bi drugi bio?!). Nismo, naravno, uvek bili na istim pozicijama. Nekad bi se mama trgla iz svoje požrtvanosti i krenula na nas – onda bi ona progonila nas, a nas dve bismo se pretvarale u žrtve. Tata bi nas nekad spasao, nekad ne. Uglavnom, vrteli smo se godinama, nije da nismo – čak i pošto smo se sestra i ja iselile. Bez obzira što smo se iselile.
– Tvoja sestra me uopšte ne zove – prigovarala bi mama. Ako krenem da branim Anju kako ima previše obaveza, onda bi napadala i mene. Ako bih se pridružila prigovorima, našla bi načine da ona nju odbrani.
To je samo jedan primer. Prost, jednostavan. Čist balkanski, što bi se reklo.
Razumela sam da je jedini način da budem dobro – da prestanem da igram tu igru. No, uvek bih, po nekom nepisanom pravilu dopustila da budem uvučena. Ovog puta, kao na filmu, kako ono kažu – kao grom iz vedra neba – strefilo me je iznad činije sa supom i ovala već ohlađenog roštilja, glasno sestrino: ti si mi sestra, nisi mi majka, utuvi to sebi u glavu i pusti me na miru, više!
A samo sam je pitala: je l’ i sledeće nedelje radiš prekovremeno ili možemo na onu predstavu?
Mi i ne znamo da smo kao tempirane bombe. Ako svakog dana, bar na par minuta, ne zapitamo sami sebe kako smo i šta nam treba, teško da ćemo čuti i tuđa pitanja. A ja, koja sam se celog života preispitivala i trudila da budem fer i da nikoga ne uvredim, sada sam sedela za trpezarijskim stolom u roditeljskoj kući i po prvi put u svom životu čula da moja sestra Anja misli da je kontrolišem.
– Šta ovo treba da znači, Anja? Odakle sad ovo?
– Šta odakle? Šta si me napala tu što radim prekovremeno?! Kao da ja volim! Okej, nismo svi kao ti, gospođice Savršena! Ne mogu ja odsečno kao ti da kažem da je moje radno vreme završeno, znaš?! Uostalom, ti ljudi zavise od mene tamo i ja ne mogu tek tako da odem usred … – rafalno je izbacivala rečenice jednu za drugom, a ja sam samo videla kako joj se žile na vratu sve više stežu i oči pune suzama.
– Stani, stani. Ko te napao? Pitala sam te samo…
– Nisi me SAMO pitala, Sofija! Nego si pitala namerno, pred mamom i tatom, da i oni znaju!
– Pitala sam te, jer želim da rezervišem karte za pozorište. – govorim polako, ali do nje ne dopire. Ona i ne vidi mene, ona vidi sestru koja pokušava da je kontroliše kao da joj je mama.
– Aha, ma jeste! Kao da ne znam! Ceo život ideš tri koraka ispred mene. Nemoj ovako, Anja. Slušaj me, Anja, to je za tvoje dobro.
– Pa i jesam ti sve govorila za tvoje dobro.
– Ali me nikad nisi pustila da pogrešim! Nikad ti nisam bila ravna! Uvek neki nedostižni ideal! Kao da sam najgluplja na svetu.
– Vas dve se i dalje svađate?! – prenuo nas je tatin glas. – Majka vam se potresla, eno je tamo ne može da se sabere, a vas dve, gospođice i dalje bistrite politiku! ‘Ajde lepo da pokupite ove tanjire i da idete da se izvinite! Odma’!
I nas dve, skoro tridesetogodišnjakinje, odrasle žene – sestre – ustajemo, kao po komandi, kao da opet imamo 13 i 10 godina i ne želimo da ljutimo svoje roditelje. Ustajemo, skupljamo tanjire u tišini koja je sve samo nije slika idiličnog nedeljnog popodneva. Majka nas u kuhinji ignoriše i mi opet – kao da smo devojčice jedna sa konjskim repom, druga sa dve pletenice na potiljku – peremo i brišemo sudove sinhronizovano, kao one plivačice što plešu u bazenu.
– Hoćemo kafu? – pitam prva.
– Može. – procedi majka.
– Ja ću da stavim. – kaže Anja.
– Nemoj mnogo jaku. – dobaci tata.
Sa četiri šoljice crne kafe koja se puši na stolu, igra je završena. Za sada.
***
Ne čekam da izađemo iz lifta.
– Anja, sve što sam oduvek želela jeste da budemo prave sestre. Znaš? Da imaš poverenja u mene.
– Za tako nešto treba i ti da imaš poverenja u mene i da pustiš da sama donosim odluke.
– Ali imam. Samo sam valjda htela da te zaštitim, da ti ponudim neku prečicu…
– Ne ide to tako. Kako mogu tvoje prečice da posluže na mom putu? – nasmešila se. – Vidiš, klasična roditeljska greška! – sad me je već zadirkivala.
– Da, bre! – smejala sam se i ja.
Izašle smo iz zgrade. Izašle smo iz igre. Kratak razgovor iz lifta vratio nas je našim pravim ulogama.
Starija sestra.
Mlađa sestra.
Onako kako je oduvek trebalo da bude.
– Da rezervišem onda te pozorišne karte?
– ‘Ajde ja ću.
