Лоше вести с ТВ-екрана? O па ми смо на то навикли! Кад прочитамо да је тинејџер добио тешке телесне повреде јер је бранио игралиште од вандала многи помисле – да је моје дете, учио бих га да се не петља. Што се бунио? Што само није прошао?!
Да, да, сви се ми „бусамо у груди“ како се свет изопачио, како не знамо како да заштитимо нашу децу. Где су нестала она златна времена кад се узорно понашање и лепо васпитање рачунало у највише врлине – јадикујемо! А онда кад једно такво дете, васпитано да буде добро, да једног дана постане оно што зовемо „узоран грађанин“, иступи да учини нешто добро за заједницу, да заштити јавно добро – и добије батине – онда окренемо главу на другу страну.
Што се па мешао? Ма где он један на њих неколико? Није ли непромишљено?! Што није звао неког одраслог? Боље да је окренуо главу на другу страну…
Не читам вести, ал’ понека дође до мог екрана, таман толико да ме подсети да смо ми као комплетно друштво једна велика лоша вест која се догађа.
Бранио игралиште, па га претукли
Да, увек је било мангупа, да увек је било вандала, рушитељске енергије и силних бунтовника без разлога. Окупе се тринаестогодишњаци, а где ће деца но на дечје игралиште – ал’ сад нису више деца или не би то хтели да буду. Па да се јуначе, купе бакље, петарде и проспу на пролазнике варнице и увреде. За ког се шта закачи.
Шта има везе, једном се чека Нова година, је л’ да?
Колико њих је те вечери прошло поред игралишта гунђајући себи у браду?
Колико њих је убрзало корак да што пре прође и не реагује на псовке мангупа?
Колико њих је било глуво за урлање и иживљавање над дечјим клацкалицама и љуљашкама?
Један није.
Шеснаестогодишњак.
Дете за пример.
Камере снимиле. Како речима покушава да спречи хаос.
Како га ударају, шутирају и вуку. Како им није доста што је пао на бетон, но се затрче да га још једном шутну.
Пита се комшија: „Желите ли ово да се деси вашем детету које је на правом путу, које има своје ЈА, које је освешћено и воли и цени заједничку имовину, своје игралиште, место одрастања? Тражимо хитну реакцију свих инситуција, тражимо полицијску патролу стационирану у насељу од 13.000 становника, тражимо интервентну јединицу која ће штитити насеље од дилера, тражимо нормалан живот и заштиту деце!“
Тражимо, а хоће ли систем стати испред деце да их заштити?
Или су препуштени себи, да се сами сналазе?
У оба случаја – шта родитељи данас могу? За које друштво подижемо децу? Има ли сврхе учити их „узорном грађанству“ или ћемо и сами дићи руке, јер „ко је вајду видео од лепог понашања?!“ У маниру „слушај, сине, обриши слине“ не мешај се кад наиђеш на будале.
И још нешто – ако су сви вандали, и ако све уништимо, ломљавом, бакљама или окретањем главе од насиља и штете – шта ће нам на крају остати?
Пише: Србијанка Станковић
