Тиранија љубави је за дете страшнија од батина

15 априла, 2015

Мера кажњавања …
Дежмекаст мушкарац суровог лица и забринутог погледа ушао је без куцања. Дошао је, како је сам рекао, “да се консултује са стручњацима”: нешто се десило с његовим сином-другаком. Дечак је изгубио сећање. “Како је то почело?” – “Једном је заборавио свеску у школи. Казнио сам га.” – “Како сте га казнили?” – “Ишибао сам га…
Затим је следећег дана заборавио торбу. Опет сам га казнио… Сад све заборавља! Плаче, каже да не ради намерно, обећава да неће никад више – и све заборавља!” Посетилац је говорио веома љутито и с негодовањем, као да су за то што његов син заборавља криви сви, укључујући и “стручњаке”
Ambivalentna-majka
. Морали смо да објаснимо посетиоцу да је сам крив: довео је дете до психичког слома. Његов син, нервозан, осетљив дечак, живи у страху од каиша. Није тако страшан физички бол: очев гнев и стална љутња оствљају већу трауму од телесних удараца. Гневни захтев “не заборављај!” изазива парадоксалну реакцију заборавности зато што је она постала душевна траума, “болно место” у дететовој души и овде стално долази ди прекида у понашању. Дете не заборавља све “за инат” оцу, то га прескупо кошта: он има нервни слом, болесну реакцију на казну. Ово је тежак случај који захтева психотерапеутску интервенцију.
…Асјина мама је веома строга и често је незадовољна кћерком, вероватно, не без основе. Девојчица је склона лењости, може по цео дан да седи читајући занимљиву књигу, не слушајући мајчину вику док ова на крају не изгуби контролу и не примора је да слуша. Мама је вредна, паметна и енергична жена. Она не може да допусти да њена кћерка расте као лењивица, аљкавуша и шепртља. Али, није лако изаћи с кћерком на крај. Сваког дана се дешава једно исто: Асја долази из школе. “Асја, скини кецељу!” говори мама. Асја не чује, већ се игра играчкама. Мајчина вика, казне, претње – ништа не помаже.
О чему се ради? Зар се кћерки толико свиђа да нервира мајку, да је малтретира (тако сматра мама)? Не, Асја је се веома боји, дрхти, смрзава се од страха кад мама виче. Па зашто онда упорно не испуњава тако прост захтев? Зато што је ова ситуација за њу постала толико болна, везана за тако непријатна душевна осећања која она не може да 8 поднесе, да се у њој створила “психичка заштита”: кћеркина пажња се нехотице пребацује, као да избегава непријатну ситуацију. То је мање изражена, али такође болесна, парадоксална реакција.
Две године касније Асја се променила до непрепознатљивости: постала је вредна, организована девојчица: сцене с пресвлачењем су већ заборављене: то је престало да буде важно – у породици се појавило још двоје деце и Асја је постала прва мамина помоћница. Ако плаче вољени браца, ако су секи мокре бенкице, нема времена за чекање, треба журити у помоћ. Без посебних напора с мамине стране, тачније, захваљујући томе што јој више није стало, девојчицине болесне реакције су прошле, а место мамине помоћнице и најстарије сестре је одиграло своју благотворну улогу. Код многих се реч “казна” асоцира са суровошћу, безосећајношћу, осветом. Зато неки родитељи више воле да уопште не кажњавају своју децу и чак им ништа не забрањују.
Тако су Нелини родитељи одлучили да васпитавају девојчицу без кажњавања до три године. Показало се да је експеримент суров. Кућа се претворила у страшни пакао, а девојчица у домаћег деспота. Иза наизглед привлачне идеје васпитавања без кажњавања често се крије илузија да је човек по природи добар и да родитељи дајући деци потпуну слободу изражавања помажу потпуну реализацију ове природе. Међутим, “цвеће живота” од тога почиње да шири такав “мирис” да у кући више не може да се дише. Волећи децу, не треба идеализовати детињство. Дивне су његове предивне појаве, али није јасно одакле потичу и суровост, и завист, и егоизам, и многи други пороци, који се одликују својом отвореношћу и наивношћу. У свом постојећем Ја дете ни из далека није анђео. Зато дати му слободу самореализације не значи помагати, већ ометати развој истинског, духовног Ја; биће му тешко да се пробија кроз штит егоизма, безосећајности и суровости, којима је склона “природна” природа, коју смо наследили од палих прародитеља Адама и Еве; предстоји му борба с природом и њеним греховним тежњама. У овој борби детету може да помогне управо казна.
Размислимо о значењу саме речи “казна”. Њен корен је “каз” – он се такође налази у речима “казати како”, “показати”. Казнити у суштини значи дати савет, научити. Али, ако се дубље погледа значење ове речи, њен корен “каз”, може се видети да се она састоји од префикса “к” и староруске речи “аз”, што значи “Ја”. Зар то не значи да је смисао сваког учења, саветовања и казне као једне од облика учења приближавање свом Ја? Али каквом Ја: постојећем или духовном?
У наведеним примерима казна је била усмерена на то да постојеће Ја детета одговара захтевима и очекивањима родитеља. Међутим, они родитељи који теже ка духовном васпитању деце своју строгост испољавају на другачији начин. Неко ми је причао о једној православној породици у којој има једанаесторо деце. У кући су посетиоца запањили ред, организованост и тишина: деца нису викала, нису се тукла, већ су се мирно играла или су се бавила својим пословима. И нико на њих никад није повисио глас. А како су родитељи то постигли? Они су се према деци односили с љубављу и поштовањем, свако је осећао своју важну и одговорну улогу у породици. Али, морале се да се користе и казне. Дете је знало да ће ако закасни на ручак остати гладно, да ако из шетње дође касније, следећег дана неће отићи у шетњу и тако у свему. У таквим случајевима нема потребе за придиковањем и виком.
Кад мајка или отац у својој љутњи обруше свој гнев на малог несташка, они га не уче, него се “самоизражавају” запљускујући дете својим емоцијама. Малишан у најбољој намери може да растури сат, а с тачке гледишта родитеља то је трагедија, материјална штета. Њихова реакција може бити бурна и сурова ако се у том тренутку не уздрже и не погледају на догађај очима детета, малог истраживача. Било би боље мирно узети сат или оно што је од њега остало и дати малишану други предмет за истраживање и рашрафљивање, уз учествовање у његовој активности. Међутим, људи немају довољно самоконтроле и стрпљења. 9 Плодови оваквих “реактивних” казни постају лукавство, лажљивост и претварање детета. Али, најтежи су непријатељство и агресивност. Они могу да се искале на играчкама, биљкама, животињама, на вршњацима, и пре или касније – на самим родитељима.
Већина родитеља сматра да воли своју децу. Они се брину, секирају се због деце, дају им све најбоље, одвајајући од уста. Често је дете, посебно ако је јединац, кумир у породици. Али, да ли је то љубав? Можда је дете “омиљена” својина? Волети дете значи ставити себе на друго место, а њега на прво. Не значи повлађивати му у свему, попуштати му у свему: центар пажње треба пренети на дете. Само уз овакву сталну пажњу човек може да научи да разуме његове мисли, осећања и стања. Ово проницање у унутрашњи свет детета, дубоко различитог од света одраслих, постаје почетак живог општења с њим као са особом, као непоновљивом инвидивуалношћу. Често чујемо “пљунути отац”, “иста мајка.” Али одједном се у детету запажа нешто посебно, што је својствено само њему: то је проблесак његове непоновљиве индивидуалности. Све што је наслеђено и формирано васпитањем ствара постојеће Ја детета. Али пробљесци непоновљиве индивидуалности говоре о духовном Ја.
 
. Кажњавање је добро онда кад му помаже да се заустави, да се замисли, да се покаје због рђавог поступка. А казна, која не учи, у суштини није казна. То је само реакција гнева, љутње, негодовања. Она се често на главу детета обрушава као лава и оно не разуме у чему је његова кривица: с његове тачке гледишта у његовом поступку нема ничег лошег, оно не може да стане на тачку гледишта одраслих. Њему се то може опростити, али се не може опростити родитељима који нису у стању да стану на тачку гледишта свог детета. Забране “реактивних” родитеља се не изражавају обично гневом и љутњом. Тиранија љубави је за дете страшнија од батина. И многи родитељи стално користе ову власт љубави ради остварења својих дисциплинских циљева. А ови циљеви су обично супротни од интереса развоја личности детета. Тиранија љубави чешће потиче од мајке и угњетавајуће делује на активност и развој храброг дечака. Природна реакција на ово су пре свега скривени отпор, протест и жеља да се побегне на слободу
Т.А.Флоренска из књиге „Мир твог дома“

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама