Aleksandar Todosijević je nastavnik istorije koji godinama uči decu da pitaju „zašto“, a ne samo da pamte datume. Zaposlen je u beogradskoj osnovnoj školi „Branko Radičević“, autor više udžbenika, i predsednik Udruženja za društvenu istoriju – Euroklio, mreže koja okuplja preko 700 nastavnika istorije iz cele Srbije. Autor je više udžbenika za učenike osnovnih škola, priručnika za nastavnike i obuka posvećene temama poput Holokausta, antisemitizma i mirnih inicijativa na prostoru bivše Jugoslavije tokom ratova devedesetih.
Nemamo tako često priliku da u rubrici Mi VAS pitamo razgovaramo sa istoričarima, pa je tako ovaj razgovor posebno važan.
O aktuelnom Nacrtu izmena Zakona o obrazovanju, suspenziji nastavničkih licenci, ograničavanju prava učenika na udruživanje i najavama sužavanja Saveta roditelja, govori bez uvijanja: smatra da predlog, umesto da gradi poverenje između škole, nastavnika, učenika i roditelja, uvodi kontrolu i represiju. Istovremeno, objašnjava šta, po njegovom mišljenju, čini dobar udžbenik, zašto učenička sloboda udruživanja nije ugrožavanje autoriteta škole, i zbog čega veruje da nijedan udžbenik – ma koliko dobar – ne može zameniti dobrog nastavnika.
Razgovarali smo o tome kakav je obrazovni sistem danas, šta bi prva poteza „ministra prosvete“ trebalo da budu, i kakve promene Todosijević zaista očekuje od nove školske godine.
Kako biste, ukratko, opisali obrazovni sistem u Srbiji?
Obrazovni sistem u Republici Srbiji se u javnosti predstavlja kao sistem koji prolazi kroz proces modernizacije i usklađivanja sa evropskim standardima. Međutim, svakodnevni život u školama pokazuje drugačiju sliku – obrazovanje je i dalje snažno opterećeno politizacijom, nedostatkom resursa i sve većim nezadovoljstvom nastavnika, učenika i roditelja.
Uzroke takvog stanja treba tražiti u sve većoj centralizaciji upravljanja obrazovnim sistemom od strane Ministarstva prosvete i sužavanju profesionalne autonomije škole, direktora i nastavnika. Prosvetni radnici se nalaze na marginama društva usled lošeg materijalnog statusa, teških uslova rada i narušenog dostojanstva profesije. Sve je veći nedostatak kadrova iz godine u godinu, kao jedna je od važnih posledica statusa profesije u društvu, gde je sve manje mladih koji upisuje nastavničke fakultete i žele da se zaposle u obrazovanju. Finansijska situacija i nedovoljno razvijena školska infrastruktura je odraz prilika u državi, da su materijalna izdvajanja za prosvetu u odnosu na BDP znatno daleko ispod proseka država Evropske unije i drugih ekonomski razvijenih država. Postoji još problema koje bi trebalo analizarati, ali po mom mišljenju ovo su neka od gorućih.
Posledica svega navedenog jeste potpuni gubitak poverenja u obrazovni sistem.
Nastavnici se sve češće osećaju kao administrativni radnici, učenici kao deo sistema u kome retko imaju priliku da aktivno učestvuju, a roditelji kao posmatrači koji nemaju stvarni uticaj. Istovremeno, živimo u vremenu u kojem je protok informacija brži nego ikada ranije, a uticaj medija i društvenih mreža presudan na generacije mladih. Savremena škola treba da bude mesto gde se mladi uče da kritički misle i osposobljavaju za život u savremenom društvu.
Ako biste se na neko kratko vreme našli u fotelji ministra prosvete, šta je prva stvar koju biste preduzeli? Šta biste promenili?
Ne sećam se da je u novijoj istoriji na to mesto izabran neko ko imaju jasnu i dugoročnu viziju razvoja obrazovanja tj. osoba kompetentna da razume potrebe obrazovnog sistema i da ga prilagodi potrebama savremenog društva. Ministar prosvete, pre svega, mora da bude osoba iz struke, koja jako dobro poznaje sve slabosti i nedostatke sistema, ali i osoba koja ima viziju znanje na koji način problemi mogu da se rešavaju i sistem da se unapređuje.
Kada bih ipak imao priliku da utičem na sistem, moj prvi zadatak bi bio da prosvetu vratim struci. To znači da se ključne odluke donose nakon ozbiljnih istraživanja, analiza, dijaloga sa nastavnicima, direktorima, roditeljima, učenicima i akademskom zajednicom. Namerno sam izostavio dijalog sa sindikatima, barem do onog trenutka kada se utvrdi koji sindikat zaista predstavlja reprezentativan tj. onaj koji će zastupati interese prosvetnih radnika.
Najvitalniji obrazovni sistemi su oni koji imaju višedecenijski kontinuitet i koji su zaštićeni od uticaja dnevne politike. Srbiji je potrebna upravo takva obrazovna politika – ona koja će trajati duže od jednog ministarskog mandata i jednog izbornog ciklusa, nevezano za političku opciju koja je na vlasti.
Kad govorimo o promenama, ona o kojoj se trenutno najviše polemiše dešava se u Zakonu o obrazovanju. Ministarstvo prosvete i zvanično je objavilo Nacrt izmena i pozvalo na javnu raspravu. Kakav je vaš utisak i koji su negativne, a koje pozitivne izmene predloga novog Zakona?
Moj utisak je da ovaj Nacrt nastao pre svega kao odgovor na društvenu i političku krizu kroz koju Srbija prolazi. Najlakše je komentarisati pozitivne izmene predloga zakona, jer skoro da ih i nema i u kontekstu celokupnog zakonskog rešenja ona su zanemarljiva. Upravo zato smatram da je važno da ga ne posmatramo samo kao skup pozitivnih i negativnih izmena pojedinih članova zakona, već kao dokument koji govori o tome kako država danas vidi školu.
Smatram da je suština svakog zakona u obrazovanju da štiti pravo dece na kvalitetno obrazovanje, da neguje profesionalnu autonomiju nastavnika i da obezbedi učešće roditelja u radu škole. Ovaj predlog zakona umesto da stavlja težište na jačanje poverenja i saradnje između učenika, nastavnika i roditelja, nameće kontrolu, ograničenja i represiju. Posebno treba da brine svaka izmena koja može da ograniči prostor za aktivno delovanje učenika, profesionalnu autonomiju nastavnika i aktivno učešće roditelja u radu škole.
Nastavnike najviše zabrinjava izmena zakona kada je u pitanju suspenzija licence. Odgovornost je sastavni deo nastavničke profesije i niko ne dovodi u pitanje sankcije ukoliko nastavnik ne realizuje vaspitno-obrazovni proces.
Najveća opasnost ovakvog zakonskog rešenja nije u samoj suspenziji, već u mogućnosti njene zloupotrebe. Ukoliko suspenzija licence postane instrument koji se može primenjivati prema nastavnicima koji protetvuju i javno iznose kritički stav o stanju u društvu, onda ona postaje sredstvo pritiska i kontrole. Time će nastavnik da bude sveden na običnog državnog činovnika čiji je osnovni zadatak da bespogovorno izvršavanje naređenja svojih pretpostavljenih, u većini slučajeva – direktora.
Škola u kojoj nastavnik strahuje da će zbog svog profesionalnog stava izgubiti licencu, ne može biti škola koja obrazuje i vaspitava. Kada se sloboda nastavnika ograničava, na gubitku nije samo profesija, već i društvo, jer bez slobodnog nastavnika nema ni kvalitetne škole. Kroz prošlost su napredovala ona društva koja su negovala slobodnu misao, dijalog i pravo da se argumentima preispituju odluke vlasti. Škole treba da budu mesta gde se te vrednosti uče i razvijaju.
Kao istoričar, zašto biste rekli da je važno da učenici imaju slobodu udruživanja i delovanja, iako su maloletni? Posebno u srednjim školama i gimnazijama…
Nacrt izmena zakona gde se učenicima ograničava pravo na udruživanje „u različite grupe i klubove“, a ostavlja jedno mogućnost organizovanja u učenički parlmanet koji je opet, pod kontrolom koordinatora tj. osobe koju postavi direktor, u potpunosti je u suprotnosti sa osnovnim principima obrazovanja i vaspitanja.
Škola treba da bude institucija u kojoj mladi uče kako funkcioniše društvo, zašto postoje pravila, ali i kako se argumentovano iznosi drugačije mišljenje i preuzima odgovornost.
Ako mladima uskratimo mogućnost da se organizuju, rešavaju probleme i zastupaju svoje stavove u okviru škole, postavlja se logično pitanje – da li želimo da imamo aktivne i odgovorne građane ili podanike i poslušnike? Ako želimo mlade koji će sutra poštovati institucije, moramo im omogućiti da u njima učestvuju. Upravo zbog toga je važno da u njoj postoji prostor za dijalog, udruživanje i odgovorno građansko delovanje.
Država ne treba da strahuje zbog učenika koji se samoorganizuju. Ono što nas je istorija naučila jeste da treba da brinemo ako škola počne da vaspitava generacije koje su naučile da je pametnije ćutati nego misliti svojom glavom.
Kako vidite izmene koje se tiču Saveta roditelja? Stavovi se tu dosta razlikuju, te bi argument nadležnih za smanjenje broja članova mogao biti povećanje efikasnosti ovog tela…
Po mom mišljenju ovo je najdrastičniji predlog izmene Zakona, po kome Savet roditelja nastavlja samo formalno da postoji. Očigledno je povezanast nastavnika i roditelja proteklih godina predstavljala najveću snagu otpora talasu represije koji sproveden nad školama koje su bile u nekom obliku protesta. Možda upravo u tome treba tražiti suštinu ovih izmena.
Kada su roditelji organizovani, kada zajedno sa učenicima i nastavnicima čine aktivnu školsku zajednicu, oni imaju snagu da postavljaju pitanja, ukazuju na probleme i zahtevaju odgovornost. Umesto da se takva energija prepozna kao vrednost i važan resurs škole, ovakvim rešenjima stvara se utisak da se aktivni roditelji i njihovo učešće doživljavaju pre kao prepreka nego kao partnerstvo.
Učešće roditelja u radu škole i njihova participacija je osnovno demokratsko pravo koje se praktično ovim predlogom Zakona ukida. Umesto da roditelje prepozna kao partnere škole, Ministarstvo prosvete im ovim izmenama sužava prostor za učešće i zatvara vrata koja su decenijama predstavljala osnovni mehanizam njihovog uticaja na školski život.
Na nastavnički poziv nadovezali ste i posao izrade udžbenika, pa ste tako, mahom za Eduku, pisali nastavni materijal za osnovce. Da li vam je to što niste ”samo” istoričar, već i pedagoški radnik koji je svakog dana u kontaktu s decom pomoglo da napravite bolji udžbenik?
Smatram da izrada udžbenika nije samo rezultat rada jednog čoveka. U izradi udžbenika učestvuje tim ljudi koji pored autora/koautora čine urednici, stručni konsultanti, recenzenti, evaluatori, ilustratori, dizajneri, crtači karata, lektori, … Učitelj ili nastavnik ima jednu ogromnu prednost u odnosu na druge, jer je u neposrednom kontaktu sa učenicima tj. krajnjim korisnicima udžbenika i najbolje može da oseti njihove potrebe. Svakodnevni rad u učionici omogućava mu da prepozna šta učenike pokreće, šta im privlači pažnju, sa kojim se sadržajima najviše muče i koji pristupi ih podstiču da razmišljaju i postavljaju pitanja. To je dragoceno iskustvo koje ne može da nadomesti ništa drugo.
Kada smo pisali udžbenike, nismo polazili od pitanja šta sve znamo kao istoričari, već šta je učenicima zaista potrebno da bi razumeli prošlost. Dobar udžbenik nije onaj koji sadrži najviše podataka, već onaj koji učeniku pomaže da razmišlja, povezuje pojave i razvija istorijsko mišljenje.
Istorija nije samo puka faktografija, spisak godina i ličnosti. Ona je priča o ljudima, porodicama i sudbinama, a dobar udžbenik treba da pomogne učeniku da nešto otkrije i sam, da postane svojevrsan istraživač prošlosti. Učenici su najbolji kritičari svakog udžbenika. Ako učenici ne razumeju ono što ste hteli da predstavite, onda problem nije u njima, već u vama.
Podjednako je važno da udžbenik bude prilagođen uzrastu učenika. Nije cilj da impresionira kolege istoričare svojom naučnom metodom i erudicijom, već da složene pojave objasni jasno, zanimljivo i precizno. To je možda i najteži zadatak za autore udžbenika. Za mene je dobar udžbenik onaj koji učenik ne doživljava kao traumu, već kao podsticaj da sazna nešto više. Ako posle procesa učenja učenik poželi da postavi još jedno pitanje, da potraži dodatni izvor informacija ili da porazgovara o temi, onda je udžbenik ispunio svoju svrhu.
Na kraju, verujem da dobar udžbenik nikada ne može da zameni dobrog nastavnika. Udžbenik je važno nastavno sredstvo, ali kvalitet nastave i dalje najviše zavisi od nastavnika.
Nova školska godina je tu, šta od nje očekujete?
Promene.
Ali ne promene Zakona o obrazovanju…
Suštinske promene koje će vratiti poverenje u školu, koje će nastavniku vratiti profesionalni ugled, učeniku osećaj da je aktivni učesnik obrazovnog procesa, a roditelju uverenje da je partner u obrazovanju. Promene koje neće polaziti od pitanja kako uspostaviti kontrolu i represiju nad školom, već kako je učiniti boljom.