Без права гласа о томе како ће се радити у ванредним околностима. „Осуђени“ да бирају између својих ђака и своје деце. У обавези да раде паралелно са децом која су у учионици и са онима који су се определили за наставу онлајн. За исти новац, раде дупло више.
За многе запослене у образовању (не само у Србији), ово је „ново нормално“. И стварно је лепо кад вам кажу да сте ви храбро понели велики терет читаве ситуације. И лепо је кад кажу да наставници могу да ураде готово све. И баш баш је лепо кад вам неко, на телевизији или лично, био колега, родитељ ђака или министар, каже да одлично радите свој посао.
Али, знате ли шта би било још лепше? Да је наставницима обезбеђена адекватна подршка и помоћ да изгурају то „ново нормално“. Да им је дата могућност да кажу „ја спадам у ризичну групу, радићу од куће“. Да су, на крају, адекватно плаћени за сав додатни посао који морају да обављају.
На сајту WeAreTeachers ову ситуацију описали су као „токсичну позитивност“.
Шта је токсична позитивност?
То је отприлике оно кад вам неко каже „Ма ћути, могло је и горе да буде.“ или „Гледај на то са позитивне стране.“ Кад се фокусирате на позитивно, а одбијате, поричете или негирате оно негативно. У теорији, то звучи као оптимизам, али у стварности, то је гурање лоших емоција и проблема под тепих.
У школи, токсична позитивност може се описати као ситуација у којој вам надређени говоре да морате да чувате своје живце, да не дозволите да вас превише уздрма све што се догађа на послу и да пазите на себе, а кад се појави бесан родитељ или инспектор, остајете сами на ветрометини.
Може се описати као ситуација у којој је ходник пун охрабрујућих постера, дечјих осмеха, упозорења о значају хигијене, а онда кад кроз тај ходник прођете до купатила – тамо нема сапуна.
Може изгледа као порука надлежних који храбре и хвале наставнике позивајући их да остану позитивни, док се уопште не баве дубљим темама које су стварно важне, било да је реч о корони, образовном систему, начину запошљавања, једнакости, платама…
Токсична позитивност не помаже ником. А да би престала да се шири, они према којима је усмерена морају нешто да предузму.
Наставници морају да престану да свој стрес, дуплиран посао и ризик којем се сваког дана излажу носе као орден части.
Иако јесте лакше за ситуацију кривити, друштво, образовни систем, министра, власт, то ником неће помоћи. Ни у овој лудој 2020, а ни касније. Зато је време да наставници престану да падају на ласкања и да се храбре до изнемоглости. Да раде ноћу, викендом, пре и после подне.
И без обзира на то што је ова 2020. потпуно измакла контроли и што је једина сигурна ствар то да ништа није сигурно, ево пет ствари које би требало да урадите. Уместо става „Могу ја да постигнем све.“ преузмите став „Могу да постигнем све оно за шта сам плаћен.“
1. Престаните да на посао долазите раније и остајете више него што је потребно.
У појединим школама постоји пасивно-агресивно такмичење око тога ко је радио дуже (што и не мора да значи да је радио више). То треба да престане.
У реду је доћи у школу раније ако осећате да сте тад најпродуктивнији и тај темпо вама одговара. Али ако се ујутру будите, у журби спремате и јурите да бисте били тамо цео час раније јер мислите да то тако мора – немојте. Исто важи и за остајање после наставе и школских обавеза. Неки од нас имају децу, пријатеље, тренинге, обавезе или једноставно желе време за себе.
2. Престаните да сваког дана носите посао кући
Знам наставнике који су за првомајске празнике носили контролне задатке кући да би их прегледали и оцењивали. Знам многе такве наставнике. Ја сам их чак носила у торби да бих могла да их извучем и прегледам по један или два док сам у реду за касу у маркету. Више не. Оцењивање не треба да вам одузме време са породицом, а исто важи за друге школске обавезе. Уосталом, велика је вероватноћа да коментаре које суботом увече пишете уз сваки задатак нико неће ни прочитати.
3. Престаните да радите више само зато што се то очекује од вас
Стварно се трудим да елиминишем ту фразу „морам да“ из свог речника. Морам ли да спавам само четири сата дневно да бих сваког јутра имала беспрекорне припреме за часове тог дана? Не знам. Само знам да то не желим. Што дубље тонете у сва та морања, то вам се већи отпор према послу рађа, а то је најчешће разлог због ког наставници одустају од овог посла. Да, ми јесмо узори. И да, ми бринемо о својим ђацима. Али то не значи да треба да жртвујемо да бисмо учинили више за друге. У реду је рећи не. И то је управо оно што треба да почнемо да радимо да бисмо сачували себе.
4. Тражите право гласа
Али не на друштвеним мрежама. Покрените се. Ако сматрате да предложено решење није добро, дајте свој предлог. Ако су вам у вашој школи, локално, наметнута решења која не желите, борите се против њих. Окупите колеге. Реците „овако не треба да се ради“ онда када у то стварно верујете. Предложите бољи начин. Будите упорни као што су упорне наше колеге из једне београдске школе које се боре јер верују да њихова школа заслужује боље. На страну ко је у праву. Важно је то да се не диже глас на друштвеним мрежама, а ћути тамо где треба да се дигне глас.
5. На крају дана, посао учитеља и даље је управо то – посао. И сасвим је у реду на њега тако гледати
Много смо пута поновили колико је посао васпитача и наставника посебан јер вам за труд враћа у много важнијој и вреднијој валути од динара. Али, то је и даље посао, онај од ког треба да се (пре)живи и који треба да нам остави времена и за живот ван њега. Све док ви викендима припремате часове, ноћу прегледате контролне, поподне уписујете белешке у е-дневник јер током часа нисте стигли, то није посао. То је посао који је прогутао живот. И све што сте пропустили неће се вратити.
Могуће је волети свој посао, волети ђаке, али ипак оставити посао тамо где му је и место после осмочасовног радног дана, пет дана у недељи.
Извор: Зелена учионица / We Are Teachers