Sećate li se stare izreke: „Štapovi i kamenje mi mogu polomiti kosti, ali reči me nikad ne mogu povrediti“?
To nije istina.
Grube reči, omalovažavajući komentari i ponižavajuće kritike deci šalju izrazito negativne poruke o njima samima, poruke koje mogu imati dramatičan uticaj na njihovu budućnost. Kao što je rekao jedan slušalac u mojoj emisiji na radiju:
„Kad bih morao da biram između fizičkog i verbalnog zlostavljanja, uvek bih izabrao batine. Kod batina se mogu videti tragovi, pa će se barem ljudi sažaliti nad vama. Kod verbalnih uvreda, samo te izlude. Rane su nevidljive. Nikome nije stalo. Fizičke povrede zacele mnogo brže nego uvrede.“
Kao društvo, tradicionalno smo smatrali da je disciplinovanje dece privatna stvar, koja se rešava unutar porodice. Danas, mnogi stručnjaci prepoznaju potrebu za novim postupcima u suočavanju s proširenim fizičkim i seksualnim zlostavljanjem dece. Ali čak ni oni najzabrinutiji ne mogu učiniti ništa za verbalno zlostavljano dete. Ono je sasvim samo.
Moć okrutnih reči
Većina roditelja će povremeno reći nešto ponižavajuće svojoj deci. To nije nužno verbalno zlostavljanje. Ali jeste zlostavljanje kad se dete često verbalno napada zbog njegovog izgleda, inteligencije, kompetentnosti ili njegove vrednosti kao ljudskog bića.
Kao roditelji koji žele punu kontrolu, verbalni zlostavljači imaju dva različita stila.
Postoje oni koji napadaju direktno, otvoreno, te pokvareno degradiraju svoju decu. Nazivaju ih glupom, bezvrednom ili ružnom. Govore da bi bilo bolje da se njihovo dete nikad nije rodilo. Zaboravljaju na detetova osećanja i dugoročne posledice njihovih stalnih napada na razvoj detetove slike o sebi.
Ostali verbalni zlostavljači su više indirektni, napadaju dete neprestanom kišom zadirkivanja, sarkastičnosti, uvredljivih nadimaka i humora. Oni zbijaju šale poput: „Poslednji put sam video tako veliki nos na Velebitu“, ili: „To je odlična jakna – za klovna“, ili: „Verovatno si bio u pogrešnom redu kad se delila pamet“.
Ako se dete ili bilo koji drugi član porodice žali, zlostavljač ga uporno optužuje za nedostatak smisla za humor. „Ona zna da se ja samo šalim“, reći će, kao da je žrtva njegovog zlostavljanja saradnik.
Fil, star 48 godina, imao je izgled pouzdanog čoveka. Bio je visok, krupan stomatolog, moderno odeven. Ali kada je govorio, njegov glas bio je tako tih da sam imala poteškoća da ga čujem. Morala sam nekoliko puta da ga molim da ponovi to što je rekao. A rekao je da traži pomoć za svoju stidljivost.
„Jednostavno više ne mogu ovako. Uskoro ću napuniti 50 i preosetljiv sam na gotovo sve što mi neko drugi kaže. Ne mogu ništa da prihvatim tako kako jeste. Uvek mislim da me neko ismeva. Mislim da me moja žena ismeva… Mislim da me pacijenti ismevaju. Ležim budan noću, razmišljajući o tome što su mi ljudi rekli tokom dana… I stalno svemu pridajem loše značenje. Ponekad mi se čini da ću poludeti.“
Fil je otvoreno govorio o svom sadašnjem životu, ali se zatvorio kada sam ga pitala o njegovom detinjstvu. Nakon nežnog ispitivanja, rekao mi je da je ono čega se najjasnije seća iz svog detinjstva očevo neprestano zadirkivanje. Šale su uvek bile na Filov račun pa se često osećao poniženim. Kad bi se ostatak porodice smejao, on se osećao isključenim.
„Bilo je samo po sebi grozno to što me zadirkivao, ali ponekad bi me stvarno uplašio kad bi rekao: ‘Ovaj dečak ne može biti naš sin, pogledaj ga. Kladim se da su zamenili u porodilištu. Daj da ga vratimo i zamenimo za pravog?’ Imao sam samo šest godina i zaista sam mislio da će me ostaviti u bolnici. Jednog dana napokon sam mu rekao: ‘Tata, zašto me uvek zadirkuješ?’ On je rekao: ‘Ne zadirkujem te, samo se šalim. Zar to ne vidiš?'“
Fil, kao bilo koje malo dete, nije mogao da razlikuje istinu od šale, pretnju od zadirkivanja. Pozitivni humor je jedan od naših najvrednijih alata za jačanje porodičnih odnosa. Ali humor koji ponižava može biti izrazito štetan u porodici. Deca shvataju sarkazam i humorističko preterivanje bukvalno tako kako ste izgovorili. Još nemaju takav rečnik da bi razumela da se roditelj šali kad kaže nešto poput: „Moraćemo te poslati u malu školu u Kini“. Umesto
toga, dete može imati noćne more o tome da će biti napušteno u nekoj strašnoj, dalekoj zemlji.
Svi smo krivi za zbijanje šala na tuđi račun. Većinu vremena te su šale relativno bezopasne. Ali, kao i u drugim oblicima otrovnog roditeljstva, često se okrutnost i izvor tih šala može pretvoriti u zlostavljanje. Deca veruju u ono što njihovi roditelji govore o njima.
Fil je bio stalno ponižavan i zadirkivan. Kada je pokušao da suoči svog oca s njegovim ponašanjem, bio je optužen da s njim nešto nije kako treba jer „nije mogao da prihvati šalu“. Fil nije imao kuda sa svim tim osećajima. Kad bi ih opisivao, mogla sam da vidim da ga je još uvek sram – kao da je verovao da su njegove žalbe smešne.
Razuverila sam ga rekavši mu: „Razumem kako su ponižavajuće bile šale vašeg oca. Jako su vas povredile, a opet, niko nije vašu bol uzimao ozbiljno. Ali ovde smo da dođemo do srži vaše boli, a ne da joj umanjujemo značenje.“
Trebalo mu je nekoliko trenutaka da mu se to slegne. Bio je na rubu suza, ali učinio je ogroman napor da ih sakrije kada je rekao: „Mrzim ga. On je takva kukavica. Mislim, ja sam bio samo malo dete. Nije trebalo tako da me izaziva. Još uvek se šali na moj račun. Ako spustim svoju odbranu samo na tren, uhvati me! I onda ispadne kao da je on dobar momak. Bože, kako ga mrzim!“
Kada je Fil prvi puta došao na terapiju, nije mogao da poveže svoju hiperosetljivost i očevo ruganje. Kao mali dečak, Fil je bio nezaštićen jer očevo ponašanje nikad nije bilo prepoznato kao zlostavljanje. Fil je bio u tipičnoj „gubitnik – gubitnik“ situaciji: „Tatine šale su me povredile, i ja sam slab jer ne mogu to da prihvatim.“
Mali Fil je bio meta očevih šala i borio se da sakrije svoja osećanja neprimerenosti. Odrasli Fil nije se puno razlikovao, ali je prešao u mnogo veći svet, tako da je preneo svoje strahove i negativne osećaje na druge ljude. Fil je prošao kroz život napetih živaca, očekujući da će biti povređen i ponižen. Njegova hipersenzitivnost, sramežljivost i nepoverenje u druge ljude bili su neizbežan, ali neučinkovit način da se zaštiti od toga da će ga neko ponovo na isti način povrediti.
Odlomak iz knjige Otrovni roditelji, dr Suzan Forvard.