Толико смо оптерећени лажним сјајем који треба да достигнемо, да водимо лажне животе

март 20, 2016

Прочитала сам “Спас” Исидоре Бјелице, желела сам да прочитам ту књигу због неке приче на коју се та књига надовезала, иначе мислим да су све приче везане за оно о чему је Исидора причала другачије, личне, свака немерљиво тешка за онога коме се дешава и да их је немогуће препричати. Ту једну причу прошла сам са својом мајком, дубоко сам била потресена када је Исидора писала о томе да не жели да умре јер жели да буде са својом децом. Читала сам у аутобусу и плакала, моја мајка је изговорила баш то – Није ми жао да умрем, не знам како изгледа умрети, али не могу да се помирим са тим да те више нећу видети. Од тада се надам да однекуд, из неког паралелног света, може да ме види. Због ње. Због њене душе. Не знам ништа о душама које су отишле, нико се није вратио да нам каже како је, али желим да њена душа буде мирна ако путује у том неком међупростору.
0ljubavne slike
Увек, када ми се дешава нешто лепо, помислим како би се она радовала. И увек, када имам оне тешке животне тренутке, тешим моју умрлу мајку или ту њену душу која је можда ту око мене, да није тако страшно, да се не секира. Понекад само њој мртвој, без гласа говорим колико ми је тешко. Јер остале баш брига. Или ће ме лажно тешити, нестрпљиви да ипак ја саслушам њихову причу, увек тежу, увек трагичнију, увек важнију. Кад ми је тешко, једноставно ми је тешко, нема ту утехе, о чему год да се ради, тешко ми је и готово. Проћи ће. Али у данашњем свету немаш права да ти буде тешко. Ако не можеш да ме саслушаш, само то, да избацим из себе ону напетост која ме мучи, не требаш ми.
Исидора је свој спас нашла у вери и дубоко верује да је до болести водила погрешан живот оптерећен преживљавањем и материјалним.
Живети у данашње време тера све нас на преживљавање, нереално живљење и махнито стицање, колико ко може, понекад имам утисак – не да би се уживало у стеченом, него просто да би човек био прихваћен, ко још воли сиротињу и беду. Опет, ако се осврнете, ретки су они који имају и који уживају. Не умеју.
Толико смо оптерећени лажним сјајем који треба да достигнемо, да водимо лажне животе, постали смо неосетљиви, окрутни, незадовољни собом, другима, свиме што нас окружује.
Будимо се размишљајући о томе шта немамо, уместо да се будимо мислећи на оно што имамо и то нам уништава животе. Људе ценимо по ономе шта имају уместо по ономе што јесу. Бирамо их по томе колико су нам материјално слични, уместо колико су нам интелектуално слични, правимо класе.
Имам много више него што немам ципела, ташни, новца за путовања или излазак.
Будим се са мишљу како ћу уживати са оним што имам. Прошетам Цезара, испричамо се, надишем се чистог ваздуха, кувам ручак, дописујем се са мужем, он је једини са којим разменујем у току дана оне свима бесмислене поруке – шта радиш, јеси ли јео, јеси ли понео кишобран, кад долазиш, хоћеш да те сачекам, хоћеш да се заједно вратимо… Сваки пут када једемо, сто постављам као да дочекујем госте. Легнемо увече да заједно одгледамо неки филм. Имамо мале заједничке ритуале којих се грчевито држимо да се негде, у овој трци, не би погубили. Јер човек очас посла може да се изгуби у заједничком животу.
Јуче сам непланирано налетела на хаљину која ми се свидела, купила је и улетела у кућу с питањем – Нећеш да се љутиш, страшно ми се свидела. Иначе се не љути, наравно, иначе не морам да питам и договарам се, само смо имали друге планове. Није приговорио, довољно за малу срећу.
Имам, наравно, са њим брачне окршаје, као и свако уосталом, посвађамо се до ћутања, па се помиримо и обећамо да се више због глупости нећемо свађати, па опет све у круг, али од њега имам много више него што немам.
Онда сам јуче са ћерком тражила хаљину за њу. Безуспешно. Она кидала живце, ја смиривала – само је питање тренутка када ћете се срести твоја хаљина и ти. Јеле смо неке брускете с ногу. Довољно за малу срећу.
Нисам јутрос, док ово пишем, одједном постала свесна тога да сам задовољна, није ме просветлила Исидорина књига, само је била повод да ово напишем.
Одавно не живим онако материјално удобно како сам живела раније. Има пар година. Све ређе мој муж и ја изађемо на неку вечеру, постало нам је прескупо. Пре неко вече, каже како се баш ужелео да седнемо негде и лагано вечерамо. Јеси ли? Отишли смо и потрошили последњи новац из куће. Да нисмо, не бих уопште била незадовољна, направила бих вечеру, чак и јеловник.
Одавно сам научила да не треба да будем незадовољна, несрећна, због онога што не могу новцем да купим.
Тим истим новцем не бих могла да купим тренутке мира које имам, своје дете, мужа с којим сам се првих пар година брака усклађивала жестоким расправама, обоје смо били у новом животу, са милион спољних проблема са којима нисмо баш увек умели да се носимо, човека који ме воли са свим врлинама и манама, а верујте да ја верујем да мана имам много више. Не бих могла да купим онај тренутак када смо се нашли.
Викенд сам провела у Крагујевцу, моја кума је славила Ђурђевдан. Ту за тим столом, када се атмосфера мало смирила, остално нас неколико приснијих, када су ме питали како сам, како ми је, причала сам како преживљавам и како сам задовољна. Дан пре него што сам почела да читам Исидорину књигу. И док сам причала, осетила сам смирај у стомаку који врло често титра, саму себе сам смирила својом причом.
Сутрадан, у аутобусу, враћајући се за Београд, отворим књигу и прочитам – Ништа у животу није случајно, чак ни то што ви у овом тренутку читате ову књигу.
Мало је тренутака у мом животу које могу назвати случајним. А опет, сваки тренутак могу тако да назовем. Ова књига ми је ваљда случајно допала руку, баш после те моје приче, да би ми потврдила да је све баш тако.
Ако сте случајно прочитали ово, само седите и размислите о томе колико више имате него што немате.
Довољно за срећу.
И тако почињите дан, да бисте били живи, да преживљавање не надвлада живљење.
 
 

Извор: mahlat.rs

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама