Треба наћи меру између брижности и слободе – и то је највећа тешкоћа родитељства. Млад човек просто мора понекад лупити главом у зид, да би понешто научио. Јер пре или касније ће га учити живот – а он је много строг учитељ
Kада било шта радимо са људима брзо се уверимо да нам је најважније да то буду релативно психички стабилне и зреле особе, јер све друго се онда може научити и унапредити.
А шта подразумевамо под (не)зрелошћу? Ако кренемо од тога да су деца и веома млади они којима приписујемо недостатак зрелости – али уз очекивање да буду на путу њеног стицања – најпре имамо на уму појмове зависности и одговорности. Дете је зависно од других, пре свега од родитеља и њима делегира многе животне одговорности, које би временом требало и само да прихвати и за њих буде спремно. Зависност и неодговорност су у том смислу блиски појмови, готово синоними.
Али како човек одраста, он би требало и да сазрева, а то подразумева да преузима одговорност за своје изборе, одлуке и поступке, и да су у његовом животу и у односу других према њему ништа не подразумева. Не подразумева се да ће други према њему бити попустљиви, да неће понекад бити груби и неправедни, да ће увек поступати како њему одговара и да ће му све бити потаман.
Чему учити децу?
Схватиће, дакле, да мора да се труди, да брине о осећањима и интересима других, да се не вређа на сваку ситницу, да не пада у малодушност пред сваком препреком и да наставља даље упркос различитим проблемима и невољама који ће га неизбежно чекати у животу.
То не значи да треба да буде конформиран и да ради само оно што се од њега очекује и што је друштвено прописано, али не би било на одмет да има свест о реалности и контакт са њом, а она свакако није ентитет који се аутоматски обликује у складу са жељама, потребама и интересима сваког од нас.
У том смислу, родитељи треба што је могуће раније децу да уче одговорности, да прихвате оно што су њихове обавезе, у складу са њиховим могућностима, у различитим животним периодима. Презаштићивати децу није решење и није знак љубави, него сопствене несигурности или сопствене жеље за контролом и доминацијом.
Треба наћи меру између брижности и слободе – и то је највећа тешкоћа родитељства. Дете и млад човек просто мора понекад лупити главом у зид, да би понешто научио. Јер пре или касније ће га учити живот – а он је много строг учитељ.
А ми сами, кад смо већ у неким годинама – и то не четрдесетим него већ двадесетим – не би требало да се изговарамо на грешке родитеља или ментално истрајавамо у животу на мајчиној сиси. Треба прихватити ризик живота, не бежати, не очекивати било шта, јер нам ништа није загарантовано. Наши родитељи су људи ограничених способности и смртни, макар били и милијардери, и неће бити увек ту да нам решавају проблеме. Нити ће нам их решавати било ко други, ни држава, па ни црква. Ни животни партнер, кад смо већ код тога.
О одговорности
Дакле, нисмо нежни цветићи, него људи, не живимо у сновима и световима од чоколаде, него у реалности, у којој нам ништа није загарантовано, од природних појава, друштвених процеса, ратова и насиља, до односа са другим људима; ништа заправо осим смрти. Апсолутно нам нико не гарантује да ћемо се пробудити следећег јутра, да већ у наредном минуту нећемо постати инвалид или изгубити неког најближег. Тако је то, али морамо даље.
Заправо, и не морамо, ништа се не мора, али ипак не би требало тек тако одустајати. Од себе, од онога што бисмо могли да будемо, али и од других, јер увек некога имамо, некога кога би наше одустајање болело или осујетило. Свака одговорност је заправо одговорност према свом животу – јединственом и непоновљивом – и према другима који су нам дати на том путу.
А за одговорност су потребни храброст и слобода, то нису празне речи. Потребна је и вера, не да ће све бити добро у овом свету, него да овај свет и овај век није све, да не живимо само у овом тренутку и за њега, већ да смо ипак дубље фундирани, да можемо више од тога, да све ово има неког смисла, а и ако нема – да и ту постоји неки разлог зашто је тако, јер наши критеријуми су погрешни, а само онај који нас је створио и који нас храбри кроз живот зна како заправо стоје ствари.
Наше незнање у свему томе нас само још више обавезује на живот, јер то је једино што сигурно знамо да имамо и што има нас, да је наше и да смо у њему. Свака наша борба, па и она најмања, свакодневна, стога је борба за живот света, самим тим и за вечност и за добро, док год смо ту и док истрајавамо, док живимо и не предајемо се.
Владимир Kоларић
Извор: Журнал