Onlajn nastava donela je mnogo toga novog, a deca su na nju reagovala na veoma različite načine. Dok nekima to odgovara, mnogi bi više voleli da se vrate u školske klupe.
Mama jednog dečaka kom nastava na daljinu nikako nije „legla“, javila nam se sa pitanjem za psihologa Sunčicu Jovanović jer njen osmogodišnji dečak ima izuzetno veliku tremu prilikom odvijanja onlajn nastave.
„U aprilu primećujem kod deteta da mu se prilikom nastave na daljinu putem Vibera javlja ogromna trema (koju do tada nije imao) i od tada pa do kraja školske godine stalno prepliće prste, uvija ih… Shvatila sam tad da je to počelo zbog neke vrste nesigurnosti, nedostatka samopouzdanja i nadala sam se da će proći, ali nije… U poslednje 2-3 nedelje, dok govori počinje da krivi usta u jednu stranu. Ne uvek, ali mu se desi nekoliko puta u toku dana…
Ume ponekad i da se uplaši unapred nečega „strašnog“ što bi sanjao.
Navodim (smatram da je jako bitno) da dete odrasta u zdravoj porodici, da je dobar đak, trenira plivanje i zaista je jedno dobro dete.
Da li sam sa razlogom zabrinuta? Da li možda preuveličavamo i suprug i ja, jer će vremenom sve proći ili bi trebalo da se lično obratimo nekom psihologu?“
Odgovor psihologa
Nećete ništa izgubiti ako se obratite psihologu za pomoć, jer se u razgovorima, u detaljima otkriva suština koju ne znamo unapred.
Postavila bih Vam pitanje: „Šta ste uradili kada ste shvatili da je u pitanju nedostatak samopouzdanja i nesigurnost?“ Takođe, krenuli bismo od toga kakve poruke šaljete i svesno i nesvesno. Kada kažem svesno, mislim na ono što izgovarate, šta ste mu pričali o samopouzdanju i nesigurnosti? Da li su to prihvaćena osećanja u porodici, kako se Vi borite sa istim tim osećanjima? Podelite sa njim situacije kada ste Vi bili njegovih godina i kada ste se tako osećali, pričajte o tome kako je Vama bilo teško, normalizujte situaciju u kojoj se sada nalazi, da nije strašna, da je deo života, i da se i danas Vi osećate slično kada Vam na poslu nadređeni kaže nešto, ili kada imate kratak rok, ili kada pogrešite i ne stignete da uradite ono što ste trebali…
Kada kažem nesvesno mislim na neverbalnu komunikaciju. Roditelji mogu govoriti: „Nema veze, sve je u redu, nije strašno.“ a da ne veruju u to, da nisu sigurni, da su ipak ljuti, da to zbrzaju, ili počnu da postavljaju pitanja: „A kako je tvoj drug to uradio, a ceo razred, a šta kaže učiteljica…“ čime se prenosi anksiozna poruka i dodatni veliki pritisak na dete a da toga nisu svesni ni roditelji ni deca. Razmislite sa sobom šta zaista autentično mislite o svemu i budite iskreni prema sebi, a po tom donesite odluku kako želite da delujete na sina.
Pod ovim na kraju što navodite pretpostavljam da je u Vašoj porodici sistem vrednosti takav da je bitno biti „dobro dete“ i „dobar đak“. Šta kada nije tako? Šta tada radite? Tim putem bismo dalje krenuli pa videli da li je tu preveliki pritisak koji se prenosi a koji ne želite svesno da prenosite. Takođe, ove znake ste primetili kada je nastava krenula od kuće, zašto je pojačano kod kuće, da li ima veći strah od Vaše reakcije i Vaših komentara, da li mu je nelagodnije od Vaše pomoći pri učenju, da li mu je to stresnije, da li želi Vama više da se dopadne, da ne izgubi dobru sliku u Vašim očima, da Vas ne razočara? Ako je jedan odgovor na ova pitanja potvrdan, radite na tome da svaki put naglasite da je u redu da pogreši, da ga volite i dalje, da je dobar i pametan i kad pogreši zadatak, da jedna ocena ili više njih ne govori o njegovoj vrednosti i sposobnosti, nagrađujte trud bez obzira na ocenu itd…
Ako ne možete sebe da iskontrolište i ako je i Vama dosta sve stresno, dosadno, nelagodno, naporno, vidite da li neko drugi umesto Vas može da radi sa njim zadatke u vezi škole. Potpuno je u redu reći i njemu: „Sine, meni je ovo naporno, osećam da smo oboje napetiji kada radimo domaći, je l’ se i tebi tako čini? Je l’ ti lakše bez mene da radiš a da ja pogledam kasnije mogu li ti pomoći?“ Zatim, kada primetite greške, uvek je dobro da to pretvorite u igru i kažete detetu: „Ok, pronašla sam tri greške, možeš li da nađeš sam koje su?“ i tako tenzija opada, sa osuđivanja na saradnju i podršku.
Naglašavam još jednom da potražite pomoć stručnjaka ukoliko se do sada situacija nije poboljšala i nadam se da mi ne zamerate na mogućim „mašenjima poente“, jer je iz jednog pitanja moguće napraviti mnogo puteva.
Autor: Sunčica Jovanović, master psiholog, sertifikovani psihoterapeut i životni trener O.L.I. psihodinamske integrativne psihoterapije.