Јутрос су родитељи у Улици краља Милутина стајали на месту где су пре тачно три године испратили своју децу на школски час. Тог дана, деветоро њих није се вратило кући. Није се вратио ни школски чувар. Дечак са пиштољем у ранцу за само неколико минута прекинуо је десет живота. Уследили су дани неверице, мучнине, тескобе, осећаја безнађа. Као и свих тих дана након 3. маја 2023. и данас палимо свеће и полажемо цвеће. Три године није мало. То је време за које је много могло да се уради. А да ли је?
Питање које сваке године остаје без одговора није историјско, ни правно, ни протоколарно. Оно је сасвим лично и сасвим конкретно, и тиче се сваког родитеља који ће сутра послати дете у школу: да ли је моје дете сада, три године после Рибникара, безбедније него што су Ана, Мара, Ангелина, Софија, Бојана, Ема, Катарина, Адриана, Андрија и чика Драган били тог трећег маја 2023. године?
Једно је сигурно: Србија је научила да одржава комеморативне скупове. У томе смо постали веома добри. Научили смо да стојимо у тишини, да пишемо поруке на зидове и оградице, да организујемо ликовне радионице за децу на и поетско-музичке вечери у културним центрима. Научили смо да на годишњице говоримо о трауми и емпатији и култури сећања. Све је то важно и све је то потребно да би једно друштво оздравило и преболело.
Али сећање које се не претвори у промену, на крају постаје само ритуал. А ритуал без суштине је само форма која нам помаже да се ослободимо нелагоде и наставимо даље. „Памтимо“ — пише свуда. А питање је не да ли памтимо, него шта смо урадили са тим памћењем.
Замислите родитеља који је 3. маја 2023. изгубио дете и који данас, три године касније, покушава да разуме шта се променило. Не у закључцима владе, не у саопштењима министарстава — него стварно, у учионицама, у ходницима, у свакодневном животу школа. Шта би видео?
Видео би да школа у којој се догодио масакр још увек ради, са децом у клупама, у редуковном простору, док радна група и даље разговара о томе како би меморијални центар требало да изгледа. Три године разговора. Видео би да за злочин над убијеном децом НИКАД и НИКО неће одговарати. Убиство у школи неће добити епилог. Дечак који је повукао обарач није кривично одговоран — јер није могао бити, имао је тринаест година, а против његових родитеља не може се водити поступак због ових убистава већ искључиво због ”занемаривања детета” које је виновник злочина. Па ни тај кривични поступак још није окончан, јер се суди испочетка.
”За смрт наше деце никад нико неће одговарати и то је оно што нас највише боли” – рекла је једном приликом Нинела Радичевић, мајка страдаје девојчице Ане Божовић.
Она оцењује да то не сме да буде епилог и да је недопустиво да се заврши на томе да је отац несавесно држао оружје, а мајка занемарила своје дете – потребна је кривична одговорност за масовно убиство.
„Испада да нико није крив за само кривично дело, за масовно убиство које се десило у основној школи у центру престонице. Тај случај мора да има свој закључак, да се не би десило поново“, поручила је Нинела Радичевић.
Школе у Србији у суштинском смислу изгледају исто као што су изгледале пре три године. Полицајци су били ту неколико месеци, више их нема. Обећање да ће се ангажовати већи број стручњака који би пратили и уочили децу попут К. К. и даље је само мртво слово на папиру. Изгледа да деца ипак нису наш приоритет.
Није то фраза написана да провоцира, него опис реалности који потврђују и сами стручњаци који раде у образовању. Психолог који у школу долази двапут седмично — јер многе школе и даље деле једног педагога између две или три установе — не може бити неко ко системски прати стање сваког детета. Наставник који у одељењу има 28 ученика, поред пренатрпане наставне грађе, протокола и администрације, физички не може да примети све сигнале који долазе.
После Рибникара пуна су надлежнима била уста – раног препознавања ризичних образаца понашања, психолошке подршцке, тога да су школе у недостатку стручњака за ментално здравље, али да ће бити запослено 1000 нових да бисмо нашу децу сачували. Није се догодило.
Није фер рећи да се апсолутно ништа није променило. Било би то непрецизно и неправедно према свима који су радили на променама. Неке ствари које су биле лако промењиве — јесу промењене. Али лако промењиве ствари никада нису биле узрок трагедије. Узрок је био у годинама игнорисаних сигнала, у систему који није имао капацитет ни протокол да их препозна, у култури која агресивност третира као приватну ствар породице све док не постане јавна катастрофа.
Та култура се није променила. А култура се не мења закључцима владе нити годишњим комеморацијама — она се мења спорим, скупим, неспектакуларним радом који нема кога да почасти ни за шта да сними конференцију за штампу.
Србија је земља која је 3. и 4. маја 2023. доживела шок какав није познавала у мирнодопско време. У тих 48 сати угашено је 19 младих живота. Била је то, како су многи рекли, тачка после које „ништа није могло бити исто.“ И у једном смислу — јесте. Нема родитеља који од тада испрати дете у школу без малог трзаја у грудима. Тај страх је део онога што смо колективно однели са собом из маја 2023.
Али бити другачији изнутра, као родитељи и као осећајна бића, није исто што и бити другачији као систем који брине о деци. И док год остаје јаз између тих двоје — између наше личне свести о томе колико су деца рањива и институционалног капацитета да их заштитимо — питање с којим смо почели остаје отворено.
Да ли је ваше дете данас безбедније у школи?
Нисмо у стању да са сигурношћу кажемо: да.
И то је, три године после, највећи наш пораз.
Мара Анђелковић, Бојана Асовић, Ангелина Аћимовић, Ана Божовић, Адриана Дукић, Ема Кобиљски, Катарина Мартиновић, Софија Негић, Андрија Чикић и Драган Влаховић.