Jutros su roditelji u Ulici kralja Milutina stajali na mestu gde su pre tačno tri godine ispratili svoju decu na školski čas. Tog dana, devetoro njih nije se vratilo kući. Nije se vratio ni školski čuvar. Dečak sa pištoljem u rancu za samo nekoliko minuta prekinuo je deset života. Usledili su dani neverice, mučnine, teskobe, osećaja beznađa. Kao i svih tih dana nakon 3. maja 2023. i danas palimo sveće i polažemo cveće. Tri godine nije malo. To je vreme za koje je mnogo moglo da se uradi. A da li je?
Pitanje koje svake godine ostaje bez odgovora nije istorijsko, ni pravno, ni protokolarno. Ono je sasvim lično i sasvim konkretno, i tiče se svakog roditelja koji će sutra poslati dete u školu: da li je moje dete sada, tri godine posle Ribnikara, bezbednije nego što su Ana, Mara, Angelina, Sofija, Bojana, Ema, Katarina, Adriana, Andrija i čika Dragan bili tog trećeg maja 2023. godine?
Jedno je sigurno: Srbija je naučila da održava komemorativne skupove. U tome smo postali veoma dobri. Naučili smo da stojimo u tišini, da pišemo poruke na zidove i ogradice, da organizujemo likovne radionice za decu na i poetsko-muzičke večeri u kulturnim centrima. Naučili smo da na godišnjice govorimo o traumi i empatiji i kulturi sećanja. Sve je to važno i sve je to potrebno da bi jedno društvo ozdravilo i prebolelo.
Ali sećanje koje se ne pretvori u promenu, na kraju postaje samo ritual. A ritual bez suštine je samo forma koja nam pomaže da se oslobodimo nelagode i nastavimo dalje. „Pamtimo“ — piše svuda. A pitanje je ne da li pamtimo, nego šta smo uradili sa tim pamćenjem.
Zamislite roditelja koji je 3. maja 2023. izgubio dete i koji danas, tri godine kasnije, pokušava da razume šta se promenilo. Ne u zaključcima vlade, ne u saopštenjima ministarstava — nego stvarno, u učionicama, u hodnicima, u svakodnevnom životu škola. Šta bi video?
Video bi da škola u kojoj se dogodio masakr još uvek radi, sa decom u klupama, u redukovnom prostoru, dok radna grupa i dalje razgovara o tome kako bi memorijalni centar trebalo da izgleda. Tri godine razgovora. Video bi da za zločin nad ubijenom decom NIKAD i NIKO neće odgovarati. Ubistvo u školi neće dobiti epilog. Dečak koji je povukao obarač nije krivično odgovoran — jer nije mogao biti, imao je trinaest godina, a protiv njegovih roditelja ne može se voditi postupak zbog ovih ubistava već isključivo zbog ”zanemarivanja deteta” koje je vinovnik zločina. Pa ni taj krivični postupak još nije okončan, jer se sudi ispočetka.
”Za smrt naše dece nikad niko neće odgovarati i to je ono što nas najviše boli” – rekla je jednom prilikom Ninela Radičević, majka stradaje devojčice Ane Božović.
Ona ocenjuje da to ne sme da bude epilog i da je nedopustivo da se završi na tome da je otac nesavesno držao oružje, a majka zanemarila svoje dete – potrebna je krivična odgovornost za masovno ubistvo.
„Ispada da niko nije kriv za samo krivično delo, za masovno ubistvo koje se desilo u osnovnoj školi u centru prestonice. Taj slučaj mora da ima svoj zaključak, da se ne bi desilo ponovo“, poručila je Ninela Radičević.
Škole u Srbiji u suštinskom smislu izgledaju isto kao što su izgledale pre tri godine. Policajci su bili tu nekoliko meseci, više ih nema. Obećanje da će se angažovati veći broj stručnjaka koji bi pratili i uočili decu poput K. K. i dalje je samo mrtvo slovo na papiru. Izgleda da deca ipak nisu naš prioritet.
Nije to fraza napisana da provocira, nego opis realnosti koji potvrđuju i sami stručnjaci koji rade u obrazovanju. Psiholog koji u školu dolazi dvaput sedmično — jer mnoge škole i dalje dele jednog pedagoga između dve ili tri ustanove — ne može biti neko ko sistemski prati stanje svakog deteta. Nastavnik koji u odeljenju ima 28 učenika, pored prenatrpane nastavne građe, protokola i administracije, fizički ne može da primeti sve signale koji dolaze.
Posle Ribnikara puna su nadležnima bila usta – ranog prepoznavanja rizičnih obrazaca ponašanja, psihološke podršcke, toga da su škole u nedostatku stručnjaka za mentalno zdravlje, ali da će biti zaposleno 1000 novih da bismo našu decu sačuvali. Nije se dogodilo.
Nije fer reći da se apsolutno ništa nije promenilo. Bilo bi to neprecizno i nepravedno prema svima koji su radili na promenama. Neke stvari koje su bile lako promenjive — jesu promenjene. Ali lako promenjive stvari nikada nisu bile uzrok tragedije. Uzrok je bio u godinama ignorisanih signala, u sistemu koji nije imao kapacitet ni protokol da ih prepozna, u kulturi koja agresivnost tretira kao privatnu stvar porodice sve dok ne postane javna katastrofa.
Ta kultura se nije promenila. A kultura se ne menja zaključcima vlade niti godišnjim komemoracijama — ona se menja sporim, skupim, nespektakularnim radom koji nema koga da počasti ni za šta da snimi konferenciju za štampu.
Srbija je zemlja koja je 3. i 4. maja 2023. doživela šok kakav nije poznavala u mirnodopsko vreme. U tih 48 sati ugašeno je 19 mladih života. Bila je to, kako su mnogi rekli, tačka posle koje „ništa nije moglo biti isto.“ I u jednom smislu — jeste. Nema roditelja koji od tada isprati dete u školu bez malog trzaja u grudima. Taj strah je deo onoga što smo kolektivno odneli sa sobom iz maja 2023.
Ali biti drugačiji iznutra, kao roditelji i kao osećajna bića, nije isto što i biti drugačiji kao sistem koji brine o deci. I dok god ostaje jaz između tih dvoje — između naše lične svesti o tome koliko su deca ranjiva i institucionalnog kapaciteta da ih zaštitimo — pitanje s kojim smo počeli ostaje otvoreno.
Da li je vaše dete danas bezbednije u školi?
Nismo u stanju da sa sigurnošću kažemo: da.
I to je, tri godine posle, najveći naš poraz.
Mara Anđelković, Bojana Asović, Angelina Aćimović, Ana Božović, Adriana Dukić, Ema Kobiljski, Katarina Martinović, Sofija Negić, Andrija Čikić i Dragan Vlahović.