Čudila sam se kad mi je vaspitačica u jaslama rekla da se moja „beba“ od dve godine sama skine za nošu i posle obuče. Suprug je bio šokiran šta ih sve „teraju da rade“ u tom vrtiću! Nismo navikli. Sa prvencem smo radili na osamostaljivanju, ali je pružao otpor prema određenim stvarima i radio samo ono što je hteo, a nije morao, a u to nisu spadale rutine koje nama, roditeljima olakšavaju.
Kod bake i deke je bilo još gore. Kao da se plaši da nešto ne uradi kako treba. Ili želi dodatnu pažnju? Šta god da je razlog, normalno da je bolje da je dete samostalnije.
Zbog toga sam morala da prihvatim trikove divne nam i iskusne vaspitačice Vanje, koje sam morala da pribeležim:
1. U početku raditi sve pola – pola
Kazati na primer: “Ti obuj jednu cipelu, a onda ću ti ja obuti drugu.”. Posle pričati o tome naglašavajući da je uspeo sam da se obuje, ali ne pridajući posebnu pažnju pohvali.
2. Izazivati ga malo
Pitati dete da navede neke stvari koje bi moglo samo da uradi i onda neka to i pokaže. Ako negoduje (“Šta ako prospem?”), ohrabriti ga da nastavi (“Nema veze, ide ti odlično, svima nam se to ponekad desi!”).
Ili, na primer, probati sa klasičnim čikanjem: “Ja ću prvi da se obujem!”, a onda će ono požuriti, zaboravljajući da ste ga do sada vi obuvali.
Iskreno, meni se ovaj fazon čikanja uopšte ne dopada, naročito kad je više od jednog deteta u kući, i to dva dečaka, kada svako zadirkivanje probija mozak, jer oni nezaustavljivo ponavljaju iste rečenice „e, ja ću prvi“…“ne, ja ću prvi, ti ćeš drugi….“ ili se polome trkajući se, ali u svakom slučaju neko plakanje i vriska nam ne gine! Bez obzira na sve to – ovaj sistem izazivanja i čikanja, uspeva svaki put. Ali, svaki!
3. Vreme za igru
E, ovo je izgleda poenta priče: dete želi pažnju roditelja i zahteva je na različite načine. Ali ako se svako veče igramo sa njim, posvećujući mu pažnju i provodeći određeno vreme sa njim u igri, oblačenje pidžame neće biti toliko važno. Obućiće je sam, bez negodovanja.
Ovo pravilo uspeva odlično ako dete nije suviše pospano. Probala – radi.
Biti dosledan i ne zaboraviti „zakon rutine“
Onog momenta kada je dete rešilo da nešto uradi samo što do juče nije, ne treba to raditi više umesto njega. Kad se navikne da to čini samo, pred njim će se nizati dalji izazovi. Ali, obazrivo, tu mi majke najviše grešimo. Nekad nam je lakše ili brže da to odradimo, ili jednostavno želimo da mu pomognemo, jer pobogu, za to smo „stvorene“! A znamo, dobro znamo, da mu činimo medveđu uslugu.
S druge strane, rutina kod dece nije samo pravilo koje se povremeno može kršiti. To za njih predstavlja samopouzdanje (ovde sam pisala o tome) koje je važan korak na putu ka samostalnosti.
Ako imaš neki trik koji primenjuješ, molim te, ostavi u komentaru ispod teksta.
Hvala
Izvor: mamaidete.blogspot.rs