U nastavku se nalaze tri priče iz prakse pedagoga Jelena Holcer. Priče o deci koje će vas naterati da ih pogledate drugim očima.
Stvarno ne znam zašto uopšte pokušavam da opišem rečima ono što unapred znam da nije moguće. Mislim na pogled jedne devojčice. Mogla bih da kažem da je taj pogled tužan ili dubok, ali je on svašta nešto više, i tužnije i dublje.
Ta devojčica priča sporo i tiho, kao da meri svaku reč. Ima samo 9 godina ali deluje mnogo ozbiljnije. Kaže mi:
– Ja se ne plašim mraka, ni ajkula, ni horor filmova, skoro ničega se ne plašim.
– A je l ima nešto čega se plašiš?
– Čudovišta.
– Hoćeš da mi kažeš nešto o njima?
– Hoću, šta?
– Na primer, šta je kod njih tako strašno?
– Pa… Mislim to što nikad ne znaš šta će da urade, a mogu da urade sve što im padne na pamet.
– Hm. To baš zvuči strašno. A kako izgledaju?
– Kako misliš?
– Pa, je l’ imaju neke rogove, rep, krila, strašne zube ili oči?
– Nemaju.
– Pa, kako izgledaju?
Ćuti. Razmišlja. A onda glasom, još tišim nego inače:
– Mogu da izgledaju kao bilo ko, kao ti ili ja…
Gledamo se. Eto, taj pogled…
Bio mi je i jedan dečak, ima 13 godina. Ima problem sa sluhom, nosi aparat. On zna jezik pokreta (znakovni jezik), a sa nama koji to ne znamo sporazumeva se govorom i čitajući reči sa usana sagovornika. Mama ga je dovela da radimo na njegovom samopouzdanju. Htela bih da se oseća važnim pa mu predložim:
– Šta misliš, ja tebi pokažem neke vežbice za samopouzdanje a ti mene pomalo učiš znakovni jezik?
– Može. Šta bi htela da naučiš, koje reči, rečenice?
– Ti izaberi nešto, šta misliš da je važno da znam? Ili da je važno svako da zna?
Razmišlja. Gledamo se, onda se smeška i pokazuje mi nešto rukama. Pitam:
– Šta si mi sada rekao?
– Život je lep.
Bez reči sam. U srcu mi toplo ali su mi oči pune suza.
Jedna devojčica koja ima 15 godina mi je opisivala svoju mlađu sestru. Rekla mi je njene dijagnoze i različite probleme u razvoju. Na kraju kaže:
– Ali ja i dalje, iako znam šta sve ona ne može, ne gledam je kao dete sa posebnim potrebama.
– Nego, kako je gledaš?
– Kao posebno dete sa sasvim običnim potrebama za ljubavlju, razumevanjem, prihvatanjem…
Da, ima takve dece… jednostavno, divne.