Трогодишњаке дословно баш брига за вас!

септембар 28, 2016

Двогодишњаци свакако јесу захтевнији него једногодишњаци, али су небо и земља од трогодишњака који су хвала на питању – изазов којег стварно понекад није лако преживети

13510865_1139819649416295_7210204853375393088_n
“ДОСАД су некако на тапети због најгоре дечје фазе били двогодишњаци, но чини се да су се многи можда мало забунили јер заправо, ако мало боље сагледате ствари, трогодишњаци су ти коју су заправо “најгори.”, тврди то мама с портала Your Tango, а чини се да с тим слажу многи.
“Чини се да су грозни трогодишњаци постали епидемија.
Имам двоје деце, а пре него што сам родила иједног од њих упозоравали су ме на те грозну другу годину – ту доб у којој деца постају дивља, непредвидљива и ван контроле. То је доба када деца открију да могу погурати границе допуштеног и науче ту фамозну реч “не” која им не силази с уста чак и ако су неке ствари баш увек говорили “да”. То је фаза у којој родитељи требају неко скривено скровиште додатног стрпљења и снаге.
Али ја мислим да су многи у ствари јако у криву када тако кажу.
Двогодишњаци свакако јесу захтевнији него једногодишњаци, али су небо и земља од трогодишњака који су хвала на питању – изазов којег стварно понекад није лако преживјети. Зашто? Зато што трогодишњаке дословно боли она ствар за вас. Ето, такви су вам ти мали слаткиши.
Њих апсолутно не занимају никакве последице. И зато су грозни, најгрознији. Знам – имала сам их двоје и сећам се фазе када су имали две године и постајали мали урагани, али их се некако могло још уразумити лаганим претњама, но код трогодишњака претње у никаквом облику једноставно не пролазе. Зашто? Зато што их дословно баш брига за последице. Ето, рекла сам то двапут чисто да се осигурам да ћете схватити.
Моја кћер сада има три године па примера ради спомињем најфришкију епизоду. рекла сам јој да си обуче панталоне, али је она је успела да направи драму и пре него је кренула. Зашто? Зато што сам јој дала плаве панталоне, а она је баш хтјела розе, оне које је носила лани. Сад их се сјетила иако су јој већ мјесецима премале. Али не – она је запилила и није хтела ни чути све моје аргументе, а чак и када сам је стрпљиво повела да прегледа целу ладицу у којој се нису назирале никакве розе панталоне, када сам јој дозволила да сама завири у прљави веш да се увери да нису ни тамо, ни тада није престајала јер је она сада баш хтела да обуче розе панталоне. И није је било брига ни за то што розих панталоне нема и неће их ни бити, није је било брига што каснимо и што моја љутња расте – једноставно – није је било брига за ништа осим за розе панталоне које не постоје.
Друго јутро ју је “напало” нешто друго – једноставно је своју скупу играчку коју је толико дуго жицала, одлучила више да не воли па ју је нагурала у вц -шољу  јер је више није хтела да је гледа. Када сам јој пришла љуто да је питам зашто је то урадила, када сам почела сиктати кроз зубе да то више никада, никада не уради, она се само насмијала с погледом “Мама – мене баш брига за све што ти причаш”.
Имала сам и сина у тој доби. И био је исти! Чак мало и гори јер је у тој доби баш све хтео да уради супротно од онога што сам му ја рекла. Али све!
Додуше, пуно ми је тих примера некако испарило из главе не зато што сам заборавна – мислим да сам си већину тих шокантних тренутака некако блокирала у свом сећању с обзиром сам у тој фази била толико фрустрирана јер га нисам никако могла држати под контролом. Заправо, с њим је било још горе, сећам се тих фрустрација – био ми је прво дијете и ја сам стварно у тој доби мислила да је проблем у мени, да сам кома мама, да ми једноставно не иде од руке одгајање детета, а када оно, проблем стварно није био у мени. Њега једноставно није било брига ни за што!
Децу у тој доби, схватите то – не брине ништа осим да сами себи суставно остварују своје себичне жеље. Они желе, они то крену добити и апсолутно им не значи ништа што сте ви већ 15-ти пут рекли да НЕ-МО-ЖЕ!
Ако је дијете од три године одлучило гађати ормар с М&М бомбонима они то неће престати само зато што сте их ви то замолили или им наредили. Заправо, једина реакција коју би могли добити јест то да гађају још и више, и да вам баш сада покажу да могу убацити у мали отвор између врата само зато што су они наумили да они то могу, а ви сте очајно грозна мама која их жели спријечити у њиховој вјежби.
Но, срећом, та фаза ипак некако прође, не значи да ће, ако су са три године мали дивљаци и остати такви. С временом се осећај за последице и спознаја да је мамино “не” заиста “не” почну јављати. Тамо негде када мама већ балансира на рубу живаца. Тамо негде за отприлике године дана, јер када напуне четири преговори с њима постају мало нормалнији, мало им се више тога да објаснити, и тада већ помало почињу показивати знакове одговорности. Тако да – има наде! Заиста!
Зато ако сте баш сада у фази “три” – без бриге – дубоко удахните и мантрајте да на крају овог трогодишњег тунела постоји мало светло наде – треба вам само мало стрпљења и само 12 месеци да до њега дођете. И једном ћете се, сигурни смо, моћи насмеати свим њиховим трогодишњим форама. Једном. Не данас, поготово не ако вам дан започне розим непостојећим панталонама.”

 Извор: index

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама