Trogodišnjake doslovno baš briga za vas!

28 septembra, 2016

Dvogodišnjaci svakako jesu zahtevniji nego jednogodišnjaci, ali su nebo i zemlja od trogodišnjaka koji su hvala na pitanju – izazov kojeg stvarno ponekad nije lako preživeti

13510865_1139819649416295_7210204853375393088_n
“DOSAD su nekako na tapeti zbog najgore dečje faze bili dvogodišnjaci, no čini se da su se mnogi možda malo zabunili jer zapravo, ako malo bolje sagledate stvari, trogodišnjaci su ti koju su zapravo “najgori.”, tvrdi to mama s portala Your Tango, a čini se da s tim slažu mnogi.
“Čini se da su grozni trogodišnjaci postali epidemija.
Imam dvoje dece, a pre nego što sam rodila ijednog od njih upozoravali su me na te groznu drugu godinu – tu dob u kojoj deca postaju divlja, nepredvidljiva i van kontrole. To je doba kada deca otkriju da mogu pogurati granice dopuštenog i nauče tu famoznu reč “ne” koja im ne silazi s usta čak i ako su neke stvari baš uvek govorili “da”. To je faza u kojoj roditelji trebaju neko skriveno skrovište dodatnog strpljenja i snage.
Ali ja mislim da su mnogi u stvari jako u krivu kada tako kažu.
Dvogodišnjaci svakako jesu zahtevniji nego jednogodišnjaci, ali su nebo i zemlja od trogodišnjaka koji su hvala na pitanju – izazov kojeg stvarno ponekad nije lako preživjeti. Zašto? Zato što trogodišnjake doslovno boli ona stvar za vas. Eto, takvi su vam ti mali slatkiši.
Njih apsolutno ne zanimaju nikakve posledice. I zato su grozni, najgrozniji. Znam – imala sam ih dvoje i sećam se faze kada su imali dve godine i postajali mali uragani, ali ih se nekako moglo još urazumiti laganim pretnjama, no kod trogodišnjaka pretnje u nikakvom obliku jednostavno ne prolaze. Zašto? Zato što ih doslovno baš briga za posledice. Eto, rekla sam to dvaput čisto da se osiguram da ćete shvatiti.
Moja kćer sada ima tri godine pa primera radi spominjem najfriškiju epizodu. rekla sam joj da si obuče pantalone, ali je ona je uspela da napravi dramu i pre nego je krenula. Zašto? Zato što sam joj dala plave pantalone, a ona je baš htjela roze, one koje je nosila lani. Sad ih se sjetila iako su joj već mjesecima premale. Ali ne – ona je zapilila i nije htela ni čuti sve moje argumente, a čak i kada sam je strpljivo povela da pregleda celu ladicu u kojoj se nisu nazirale nikakve roze pantalone, kada sam joj dozvolila da sama zaviri u prljavi veš da se uveri da nisu ni tamo, ni tada nije prestajala jer je ona sada baš htela da obuče roze pantalone. I nije je bilo briga ni za to što rozih pantalone nema i neće ih ni biti, nije je bilo briga što kasnimo i što moja ljutnja raste – jednostavno – nije je bilo briga za ništa osim za roze pantalone koje ne postoje.
Drugo jutro ju je “napalo” nešto drugo – jednostavno je svoju skupu igračku koju je toliko dugo žicala, odlučila više da ne voli pa ju je nagurala u vc -šolju  jer je više nije htela da je gleda. Kada sam joj prišla ljuto da je pitam zašto je to uradila, kada sam počela siktati kroz zube da to više nikada, nikada ne uradi, ona se samo nasmijala s pogledom “Mama – mene baš briga za sve što ti pričaš”.
Imala sam i sina u toj dobi. I bio je isti! Čak malo i gori jer je u toj dobi baš sve hteo da uradi suprotno od onoga što sam mu ja rekla. Ali sve!
Doduše, puno mi je tih primera nekako isparilo iz glave ne zato što sam zaboravna – mislim da sam si većinu tih šokantnih trenutaka nekako blokirala u svom sećanju s obzirom sam u toj fazi bila toliko frustrirana jer ga nisam nikako mogla držati pod kontrolom. Zapravo, s njim je bilo još gore, sećam se tih frustracija – bio mi je prvo dijete i ja sam stvarno u toj dobi mislila da je problem u meni, da sam koma mama, da mi jednostavno ne ide od ruke odgajanje deteta, a kada ono, problem stvarno nije bio u meni. Njega jednostavno nije bilo briga ni za što!
Decu u toj dobi, shvatite to – ne brine ništa osim da sami sebi sustavno ostvaruju svoje sebične želje. Oni žele, oni to krenu dobiti i apsolutno im ne znači ništa što ste vi već 15-ti put rekli da NE-MO-ŽE!
Ako je dijete od tri godine odlučilo gađati ormar s M&M bombonima oni to neće prestati samo zato što ste ih vi to zamolili ili im naredili. Zapravo, jedina reakcija koju bi mogli dobiti jest to da gađaju još i više, i da vam baš sada pokažu da mogu ubaciti u mali otvor između vrata samo zato što su oni naumili da oni to mogu, a vi ste očajno grozna mama koja ih želi spriječiti u njihovoj vježbi.
No, srećom, ta faza ipak nekako prođe, ne znači da će, ako su sa tri godine mali divljaci i ostati takvi. S vremenom se osećaj za posledice i spoznaja da je mamino “ne” zaista “ne” počnu javljati. Tamo negde kada mama već balansira na rubu živaca. Tamo negde za otprilike godine dana, jer kada napune četiri pregovori s njima postaju malo normalniji, malo im se više toga da objasniti, i tada već pomalo počinju pokazivati znakove odgovornosti. Tako da – ima nade! Zaista!
Zato ako ste baš sada u fazi “tri” – bez brige – duboko udahnite i mantrajte da na kraju ovog trogodišnjeg tunela postoji malo svetlo nade – treba vam samo malo strpljenja i samo 12 meseci da do njega dođete. I jednom ćete se, sigurni smo, moći nasmeati svim njihovim trogodišnjim forama. Jednom. Ne danas, pogotovo ne ako vam dan započne rozim nepostojećim pantalonama.”

 Izvor: index

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama