Модерна времена донела су, логично, и модеран начин живота. И док су неки аспекти тог модерног живота права благодат, други су изазов и врло често прикривени непријатељ.
Одлично је што постоје машине да уместо нас оперу веш и судове. Сјајно је што имамо телефоне, па можемо да се чујемо са онима које волимо а нису нам близу. Одлично је и што постоји интернет, па нам је свака информација на дохват руке. Али, као и још неке благодати, тако и интернет уме да буде добар слуга, али зао господар.
Нема никакве сумње да су паметни телефони узрок неколико врста проблема, а понајвише забрињава проблем зависности који погађа и одрасле и децу. И то све више. Нарушено ментално здравље, запостављени односи међу партнерима и застоји у развоју код деце морали би да упале црвени аларм и натерају нас да обратимо пажњу уместо што затварамо очи.
А опет, поред свега набројаног (а сложићете се да звучи застрашујуће) постоји једна тема о којој се ретко расправља. Једна последица појаве интернета и друштвених мрежа која ће, у будућности, показати последице каквим се не надамо. Та последица могла би да се назове “расејано родитељство”.
Дошли смо до јединствене тачке у историји, када мајке ефективно проводе с децом много више времена него икад раније у историји, како кажу истраживања. Некада давно, мајке су устајале врло рано а у кревет одлазиле касно како би успеле да заврше све обавезе око куће и породице. Времена за децу није било. Да се разумемо, нема га ни сад много, али захваљујући управо напретку технологије, многе ствари данас обављамо брже и једноставније, па нам остаје мало времена које можемо да посветимо деци. Али, квалитет тог времена врло је упитан.
Ми смо са својом децом више него што су то биле маме шездесетих година прошлог века, али смо, ипак емоционално мање укључени. И ово није никакав текст осуде. Али већина људи заиста не разуме колико дигитални уређаји штете могу нанети међусобном односу. Све што виде је да сви око њих у рукама држе телефоне па их то наводи да помисле “па добро, да је то нешто тако страшно, већ би свет био у проблему или би телефоне забранили”. Али, није све тако једноставно.
Ствар је у томе што је вашој деци која се развијају и уче потребна ваша пуна, неподељена пажња. Потребно им је да у тренутку будете стопостотно присутни. Ако потрче к вама са жељом да вам се пожале, испричају нешто или да их утешите, а ви то све радите скоро и не скидајући поглед с телефона, онда ви нисте ту. Нисте присутни.
Према истраживању спроведеном у Мичигену, овакав облик “расејаног родитељства” има озбиљан утицај на друштвени и емоционални развој детета. Један од разлога за то је што нас деца гледају у очи тражећи контакт. И у тим моментима они уче о социјалној интеракцији. Ако је поглед родитеља прикован за телефон, онда дете не може ништа добро да научи.
Осим тога, друга студија Бостонског Медицинског центра показала је да су родитељи врло често љути и изнервирани кад их дете прекине док гледају у телефон, па онда често и реагују бурно и грубо на дечје понашање.
Па чак и ако све ове доказе ставите по страни и у помоћ призовете само здрав разум, он ће вам сигурно рећи: ако су вам очи приковане за смартфон, уместо према детету које вам се обраћа, зар не шаљете тиме детету јасну поруку шта вам је важније?
Телефон неће побећи. Али је крајње време да почнемо да га користимо паметније и одговорније. Не морате бити посвећени детету 24 часа дневно, али се побрините за то да, док се с њима играте, разговарате или им читате причу за лаку ноћ, да ваша пажња не лута према том уређају који шаље нотификације и покушава да вам скрене пажњу са најважније ствари на свету – тренутака са вашим дететом који неће трајати вечно.