Moderna vremena donela su, logično, i moderan način života. I dok su neki aspekti tog modernog života prava blagodat, drugi su izazov i vrlo često prikriveni neprijatelj.
Odlično je što postoje mašine da umesto nas operu veš i sudove. Sjajno je što imamo telefone, pa možemo da se čujemo sa onima koje volimo a nisu nam blizu. Odlično je i što postoji internet, pa nam je svaka informacija na dohvat ruke. Ali, kao i još neke blagodati, tako i internet ume da bude dobar sluga, ali zao gospodar.
Nema nikakve sumnje da su pametni telefoni uzrok nekoliko vrsta problema, a ponajviše zabrinjava problem zavisnosti koji pogađa i odrasle i decu. I to sve više. Narušeno mentalno zdravlje, zapostavljeni odnosi među partnerima i zastoji u razvoju kod dece morali bi da upale crveni alarm i nateraju nas da obratimo pažnju umesto što zatvaramo oči.
A opet, pored svega nabrojanog (a složićete se da zvuči zastrašujuće) postoji jedna tema o kojoj se retko raspravlja. Jedna posledica pojave interneta i društvenih mreža koja će, u budućnosti, pokazati posledice kakvim se ne nadamo. Ta posledica mogla bi da se nazove „rasejano roditeljstvo“.
Došli smo do jedinstvene tačke u istoriji, kada majke efektivno provode s decom mnogo više vremena nego ikad ranije u istoriji, kako kažu istraživanja. Nekada davno, majke su ustajale vrlo rano a u krevet odlazile kasno kako bi uspele da završe sve obaveze oko kuće i porodice. Vremena za decu nije bilo. Da se razumemo, nema ga ni sad mnogo, ali zahvaljujući upravo napretku tehnologije, mnoge stvari danas obavljamo brže i jednostavnije, pa nam ostaje malo vremena koje možemo da posvetimo deci. Ali, kvalitet tog vremena vrlo je upitan.
Mi smo sa svojom decom više nego što su to bile mame šezdesetih godina prošlog veka, ali smo, ipak emocionalno manje uključeni. I ovo nije nikakav tekst osude. Ali većina ljudi zaista ne razume koliko digitalni uređaji štete mogu naneti međusobnom odnosu. Sve što vide je da svi oko njih u rukama drže telefone pa ih to navodi da pomisle „pa dobro, da je to nešto tako strašno, već bi svet bio u problemu ili bi telefone zabranili“. Ali, nije sve tako jednostavno.
Stvar je u tome što je vašoj deci koja se razvijaju i uče potrebna vaša puna, nepodeljena pažnja. Potrebno im je da u trenutku budete stopostotno prisutni. Ako potrče k vama sa željom da vam se požale, ispričaju nešto ili da ih utešite, a vi to sve radite skoro i ne skidajući pogled s telefona, onda vi niste tu. Niste prisutni.
Prema istraživanju sprovedenom u Mičigenu, ovakav oblik „rasejanog roditeljstva“ ima ozbiljan uticaj na društveni i emocionalni razvoj deteta. Jedan od razloga za to je što nas deca gledaju u oči tražeći kontakt. I u tim momentima oni uče o socijalnoj interakciji. Ako je pogled roditelja prikovan za telefon, onda dete ne može ništa dobro da nauči.
Osim toga, druga studija Bostonskog Medicinskog centra pokazala je da su roditelji vrlo često ljuti i iznervirani kad ih dete prekine dok gledaju u telefon, pa onda često i reaguju burno i grubo na dečje ponašanje.
Pa čak i ako sve ove dokaze stavite po strani i u pomoć prizovete samo zdrav razum, on će vam sigurno reći: ako su vam oči prikovane za smartfon, umesto prema detetu koje vam se obraća, zar ne šaljete time detetu jasnu poruku šta vam je važnije?
Telefon neće pobeći. Ali je krajnje vreme da počnemo da ga koristimo pametnije i odgovornije. Ne morate biti posvećeni detetu 24 časa dnevno, ali se pobrinite za to da, dok se s njima igrate, razgovarate ili im čitate priču za laku noć, da vaša pažnja ne luta prema tom uređaju koji šalje notifikacije i pokušava da vam skrene pažnju sa najvažnije stvari na svetu – trenutaka sa vašim detetom koji neće trajati večno.