’Цури од јутрос од четири-пет’ – која друга песма до Балашевићевог „Рингишпила“ може пасти на памет у оваквим данима? У покушају да се разбудим упалила сам ТВ. Незаинтересовано сам прелистала канале, и морам да признам да сам била изненађена (и моментално разбуђена од шока) кад сам на 3. каналу видела час математике за 6. разред. Зар то још увек постоји? Неки људи и даље снимају часове?! Не знам (не кажем да не постоји, само ја не знам) ниједног наставника који је у овој школској години упутио ђаке да гледају предавања на РТС-у, али трећи канал је, уместо божанственим емисијама из културе и уметности, заузет „часовима“. Ипак, одлучим да одгледам бар део предавања.
Женски глас чита слајдове који су приказани на екрану. Од речи до речи. И иначе ми нису јасне презентације које се своде на пуко читање слајдова, а камоли кад су слушаоци деца коју, у теорији, треба заинтересовати за конкретну лекцију. Онда иде инструкција: „Запишите!“
Приказује се нови слајд, женски глас овај пут спорије чита део по део приказане дефиниције, правећи паузе за замишљене ученике који би требало да следе инструкције. Остајем без речи.
Вратим програм мало уназад, и бирам неколико других предмета. На часу физичког, двоје раде вежбе, броје једно другом згибове и склекове, скакућу у месту. Има ли у нашој земљи једног ученика који скакуће са њима?
Историју и географију за основну школу су припремили мало амбициознији наставници од математичарке. Не читају текст, већ описују фотографију, историчарка је поменула серију „Повратак отписаних“ и повезала са Другим светским ратом, а географичар је направио анимацију где се спајају заставе са називима суседних земаља. Ипак, плашим се да ни то нема ко да гледа, осим мене, запањене.
Биологија за средњу школу је можда била најгора. Радио се неки тест, питања су на слајду, глас наставника их чита, и оставља десетак секунди тишине да ученици реше задатак. На скали монотоније од један до десет, ово би било оцењено око двадесет.
Замишљам ђака који гледа овај програм (ако такав уопште постоји), и који, на прагу најлуђих манифестација пубертета или мало старији, прати упутства виртуелне наставнице. Да ли на крају ових „часова“ зна ишта више него што је знао пре њих?
Често се питам о циљевима који се желе постићи у школи. Да ли наставници који предају монотоно и компликовано, чији ђаци упорно добијају јединице на контролним задацима и ништа им није јасно, мисле да раде добру ствар? Шта је циљ – научити их нечему, или одрадити свој програм, па ком обојци…?
Или, на пример, шта је идеја иза озбиљног нивоа математике, физике и хемије на друштвеним смеровима у гимназијама? Зашто су деца уопште бирала смер ако ће једнако учити природне и друштвене науке? Зар није много паметније децу са друштвеног смера учити друштвеним наукама, а децу са природних – природним? Кажу неки моји пријатељи, „Знања никад доста“.
Истина, лепо је да деца знају све, али то једноставно није исплативо. Није исплативо да се у Филолошкој гимназији ставља акценат на физику, нити да природни смерови уче историју као да ће то и уписати, иако је лепо да је знају и имају општу културу. Али, лепо је и да свирају неки инструмент, скијају и шију, али школа не може да им понуди све.
Колико је исплатив РТС програм који нико не гледа, нарочито кад је овако лоше урађен? Вероватно ће, једном, следити нека анализа, табеле, графикони, и сви ће они показати велики напредак ученика током „корона школских година“, неки наставници ће добити плакету за труд и залагање приликом снимања часова, и у то нико неће веровати, и сви ћемо знати да је то једна велика лаж, али – нема везе.
Аутор: Маја Бугарчић