Јединица је казна и за учитеља и за ученика. Фрустрира учитеља који је можда најбоље на свету растумачио наставне садржаје, али ипак није успео да допре до ученика. Стресна је и за ученика: буди у њему много негативних емоција, поткопава му самопоуздање и мотивацију. Како избећи јединице, а да притом не снижавамо своје критеријуме за оцењивање?
Својевремено је педагошкиња Марина Житковић у својој школи Пантовчак спроводила пројекат Петице на кредит. Учитељи су добили задатак да увере ученике да код њих, у њиховом предмету, баш сваки ученик у разреду може имати петицу, ако буде учио. Зато су свим ученицима на почетку образовног периода у дневник уписали петицу на кредит. Сви су, дакле, стартовали с петицама: они који су били марљиви ту су петицу и задржали, а онима који нису (довољно) учили та се петица полако растапала на четворке, тројке, двојке… и јединице. Пројекат је показао да је велика већина ученика била снажно мотивисана да учи како би сачували своју петицу на кредит.
Све је у утиску. Ученик који има утисак да га учитељ испитује како би открио шта све зна (да му може дати што бољу оцену) пуно је мотивисанији за учење од онога који има утисак да га наставник испитује само зато да пронађе нешто што не зна (и због тога му снизи оцену).
Често креативне педагошке идеје стижу из послова који немају везе са школом. Ево конкретан пример: пре неколико месеци часопис Business Insider објавио је врло занимљив интервју с Jeffom Bezosom, извршним директором Амазона који својим запосленима кад негде нешто запиње шаље e-mail без речи, само са знаком питања. Тај упитник не оптужује, не поставља конкретно питање, не очекује извињење ни оправдање. Само подстиче човека да што брже пронађе и понуди решење.
Замислите сад сличну ситуацију с испитивањем ученика трима питањима.
1. Замислите да је прво питање које ученику поставимо питање без речи: само упитник. Или једна реч: Слушам! Први пут кад поставимо такво питање ученик ће вероватно бити толико збуњен да неће знати шта да каже. Међутим, размислите о снази тог питања кад се ученик опусти и кад схвати да смо му заправо дали слободу да сам одабере да говори оно о чему највише зна. Временски би одговарање на то питање требало ограничити на један минут, а питање би се могло звати: твој минут! Ученику који је добро искористио свој минут одговарање је успешно кренуло, не треба се бојати јединице!
2. И друго би питање ученик, такође, могао сам да одабере и то с пописа на којем учитељ нуди три питања или три типа задатака различите захтевности.
3. Тек је треће питање заправо питање за оцену. На темељу ученикових одговора на прва два питања наставник може стећи прилично јасну слику о количини и квалитету учениковог знања. Ако се ученик потрудио и сувисло одговорио на њих, ма како можда климави ти одговори били, заслужио је двојку. Јединица је, наиме оцена за тишину, мук, изостанак било какве активности, занимања, труда. А двојка је најмања могућа оцена за знање. То је голема разлика између јединице и двојке: јединица за изостанак труда, а двојка за уложени труд са скромним резултатима. Треће питање треба прилагодити нивоу прва два одговора. Ученику за којег проценимо да једва зна за двојку нема смисла постављати исто питање као ученику који одговара за петицу.
На први поглед се чини да идеја о три питања за избегавање јединице решава један проблем (ником ко се имало труди не морамо дати јединицу), али отвара други: како ученику који је (по свом мишљењу) тачно одговорио на сва три питања објаснити да се тачан одговор на питања може оценити са четири оцене: довољан, добар, врло добар и одличан. Зато би можда било згодно ученику пре постављања трећег питања понудити слободу да одабере да ли жели питање за тројку или питање за петицу. Ученика треба упозорити да ако успешно одговори на питање за тројку, добија тројку, али му – ако одабере питање за петицу па на њега не одговори точно – остаје двојка.
Јединица није решење, јединица је проблем и то такав проблем који генерише нове проблеме. Ако лош ученик зна да му труд уложен у учење гарантује двојку, потрудиће се да научи толико да избегне јединицу. Свим ученицима треба понудити да сами одаберу за коју ће оцену учити и одговарати. Каквог смисла има некога ко је одлучио бити задовољан тројком и коме је тројка можда највећи досег до којег тренутно може стићи обесхрабривали питањима за четворку или петицу?
Извор: Школски портал