У једној школи, у једној држави која воли да каже да је „у сталним реформама“, постојала су два кандидата за директора.
Први је знао школу у њеној пуној, стварној мери. Знао је где прокишњава кров, зашто у осмом два одељењу не могу да се смире ни на разредном часу, који наставник гори, а ко је давно сагорео. Разумео је педагогију, закон, знао је кад треба бити строг, а кад пустити човека да дође себи. Имао је резултате, имао је поштовање колектива и, што је најнезгодније, имао је сопствени став. Партијску књижицу није поседовао, али је поседовао кичму. То му је, испоставиће се, била кључна мана.
Други кандидат није познавао школу, али је савршено познавао хијерархију. Није разликовао васпитну од дисциплинске мере, али је без грешке разликовао „нашег“ од „њиховог“. Педагошке савете је мешао са страначким саопштењима, а закон је читао као временску прогнозу — прилагођавао га је дневним потребама. Имао је оно што се у пракси показује као пресудно: препоруку која се подразумева. Усмену, незаписану, али снажнију од сваког конкурса. И телефон који звони кад треба.
Раније су, кажу, директоре бирали школски одбори и локална самоуправа. Данас их бира министар. Сутра ће их, ако затреба, бирати и портир — свеједно је, јер је критеријум остао непромењен. Стручност служи као украс, резултати као протоколарни додатак, а ауторитет се третира као системска сметња. Послушност је једина компетенција која пролази без провере.
Тако је други кандидат постао директор — испоставе образовног система. Одлуке је доносио у облику наредби, колектив је посматрао као потенцијални ризик, а децу као статистику која мора бити тиха да не ремети слику. Кад нешто крене наопако, питање није било „како да се реши“, него „ко ће да понесе одговорност“. Одговор је увек био спреман, јер је систем остајао недодирљив. Кривица је имала име и презиме — обично оно првог кандидата, оног који мисли, пита и памти.
Интерес школе? Коректан појам, али сувишан у пракси. Школа постоји да функционише, не да се развија. Да буде мирна, а не радознала. Да потврди задату линију, а не да образује. А директор постоји да буде лојалан. Ако га за то потапшу по глави, утолико боље. Ако га сутра смене, још боље — посао је обављен.
Први кандидат се вратио у зборницу, у учионицу, међу децу и креду. Тамо где се просветарски посао стварно ради. Други је отишао у кабинет, међу фасцикле и инструкције. И у страначки батаљон. Тамо где се слуша.
И тако школа наставља да постоји, али све ређе да буде школа. Јер кад директор постане послушни војник, а знање сумњива категорија, образовање се своди на споредну последицу, или колатералну штету.
Школа ће се, кажу, већ некако прилагодити. Или ће тихо нестати као смисао, а остати као зграда.
Аутор коментара: Драгана