У јуну смо школу оставили у модрицама. Пред крај је изубијана од неке деце, од неких родитеља, од неразумевања где је тој школи место у друштву, чему она уопште служи, како ради.
Мала матура се завршила, попуњена су средњошколска места, народ се забављао задацима које су новине објављивале као сензационално тешке. Праве анализе није било и некако нам је промакло да су резултати нешто лошији од очекиваних, да су неки популарни смерови остали без кандидата, а неке учионице без ђака. На седницама Наставничких већа ће бити представљени резултати у статистичкој форми, начиниће се акциони планови, али дубинског увида неће бити. Наставиће се старом трасом. Јер, шта ми ту можемо?!
После је дошао упис на факултете. Уобичајено узбуђење, а онда прасак над чињеницом да најбољи по успеху нису положили пријемне испите. Јавност се саблазнила, оптужила школу за нерад и вештачку производњу вуковаца. Сви други аспекти који утичу на децу и њихово знање су остали испод радара. Јер… шта то деци смета, све смо им дали, њихово је само да уче. Сва упозорења и вапаји њихових наставника у вези са школском атмосфером, општим моралним урушавањем и застарелим програмима, остала су само траг на папиру, бесмислено и глуво цвиљење без правца и правог саговорника.
Неки факултети су остали празни. Наставнички смерови без нових студената. Овај проблем је за друштво био интересантан само пар дана. Изазвао је мање пажње него избор кандидата за Евровизију. Министарство је уздахнуло, куртоазно се обратило и рекло: видећемо, разумемо нове трендове, решиће се.
Током распуста школа спава. Одмара се на жалу заборава као да нова школска година неће ни почети, као да ће проблеми нестати сами од себе, учионице и програми се препородити, национална свест оживети, а живот одједном постати леп и осунчан, знање пожељно, васпитање цењено.
Ипак неки гласићи се појављују у пригодним ситуацијама. Они треба да покажу како деца нису заборављена, како се на њих мисли и у њихову корист ради.
Уочено је, на пример, да је школа изгубила достојанство. Треба га повратити. Нађен је и кључ. Надлежно министарство сматра да је решење у увођењу ђачких униформи и већем афирмисању државних обележја, грба и химне.
Ја лично не разумем трасу ове мисли, њено извориште, ни циљ, али покушавам да замислим ситуацију. Деца испод заставе са грбом, у униформама, певају химну и разумеју да је школа битна. Удружени гласови на терену знања које их води у лепшу будућност.
Запитајмо се шта ће бити покривено униформом и грбом, заглушено химном. Хоће ли сви проблеми нестати када се начинимо на родољубе? Јер… наша школа је разваљена, програми нису у сагласју са временом у коме живимо, потреба за знањем је урушена у простаклук свакодневице, децу оптужујемо да су незаинтересована, а наставнике да су нестручни и лењи. Да ли ће униформа трансформисати стварност као магични плашт? Да ли ће грб и химна створити нову свест, обновити достојанство и одговорити децу од жеље да побегну одавде што пре?
У нашем друштву се свако разуме у просвету, није стручан, али може да погледа. Свако зна педагошке принципе, свако би знао лекцију прочитати и деци испричати.
У нашем друштву се врши негативна селекција. У школу долазе недоучени, а надобудни, семинарски полазници и политички послушници. Добри студенти у школу неће јер знају да ће бити извиждан сваки покушај, обесмишљен почетни ентузијазам, присилно ће бити гурнути у колотечину јер ће у супротном бити исмејани. Постаће вреће за ударање. Глас ће им потонути у незаинтересованост средине. Рећи ће им: шта ти мислиш да си ти. Ако су баш непослушни, запретиће им са: знаш ли ти ко сам ја.
У нашем друштву није битна диплома. То није ствар престижа. Зато што може да се купи. Зато што није значајно шта знаш, већ како си се снашао. Више се цене они за које се утврди да су били лоши ђаци, а успели су у животу. Тако се блаже ране опште неукости и подилази простоти.
У нашем друштву су наставници понижени, не висином плате, већ непрекидним већањем колике су им те плате, сталним обећањима. Тако се они стављају у положај просјака који вечито иште, одузима им се достојанство, изложени су подсмеху. Деца и родитељи потрошачког друштва где се све мора имати, где је мера престижа куповна моћ, своје наставнике виде као сиромахе, заробљене на месту одакле не могу да оду, јер да нешто знају, да су способни, не би ни радили у школи.
Тако је наше друштво затворило круг. Желимо добре наставнике, изузетне, али нећемо да их платимо. Желимо изузетне резултате, али ћемо запослити рестлове. Заинтересованима ћемо поткресати крила. Наставне програме ћемо копирати, испробавати, козметички мењати и обећавати васионски напредак. Успешне младе људе ћемо извозити, а увозити прљаве технологије. Насиље ћемо уочавати, али се нећемо много потресати, ко је бијен, то је и заслужио. Бавићемо се децом само током прве половине септембра, крајем јуна и пред изборе. Грмећемо како су уџбеници скупи, а некад и нетачни, па ће се политичке вође нудити да напишу боље, истинитије и јефтиније. О васпитању ћемо се учити на форумима и инфлуенсерским блоговима, а савете учитеља ћемо сматрати за злураде и старомодне. Стварност ћемо рециклирати. Истину ћемо преправити. Од неправде ћемо окренути главу јер се не тиче лично нас. Крај школске и академске године нећемо везивати за почетак нове и аналитички промишљати, поправљати и унапређивати, већ ћемо ставити оглавину и наставити даље. Бићемо глуви на апеле, нећемо разматрати сугестије стручних, игнорисаћемо петиције и иницијативе. Тонућемо све дубље у поделе, апатију, лаж и безумље. Превићемо се како је све у реду док се кулисе око нас руше као низови домина. Бићемо непобедиви у уверењу да смо најбољи, али несхваћени, да је за проблеме увек неко други крив.
И тако, школа спава још месец дана. У чему ће се пробудити када изађе из хибернације? Хоће ли се уплашити своје сенке и вратити у рупу, или ће обући униформу?
Ауторка је професорка српског језика и књижевности из Шапца