U junu smo školu ostavili u modricama. Pred kraj je izubijana od neke dece, od nekih roditelja, od nerazumevanja gde je toj školi mesto u društvu, čemu ona uopšte služi, kako radi.
Mala matura se završila, popunjena su srednjoškolska mesta, narod se zabavljao zadacima koje su novine objavljivale kao senzacionalno teške. Prave analize nije bilo i nekako nam je promaklo da su rezultati nešto lošiji od očekivanih, da su neki popularni smerovi ostali bez kandidata, a neke učionice bez đaka. Na sednicama Nastavničkih veća će biti predstavljeni rezultati u statističkoj formi, načiniće se akcioni planovi, ali dubinskog uvida neće biti. Nastaviće se starom trasom. Jer, šta mi tu možemo?!
Posle je došao upis na fakultete. Uobičajeno uzbuđenje, a onda prasak nad činjenicom da najbolji po uspehu nisu položili prijemne ispite. Javnost se sablaznila, optužila školu za nerad i veštačku proizvodnju vukovaca. Svi drugi aspekti koji utiču na decu i njihovo znanje su ostali ispod radara. Jer… šta to deci smeta, sve smo im dali, njihovo je samo da uče. Sva upozorenja i vapaji njihovih nastavnika u vezi sa školskom atmosferom, opštim moralnim urušavanjem i zastarelim programima, ostala su samo trag na papiru, besmisleno i gluvo cviljenje bez pravca i pravog sagovornika.
Neki fakulteti su ostali prazni. Nastavnički smerovi bez novih studenata. Ovaj problem je za društvo bio interesantan samo par dana. Izazvao je manje pažnje nego izbor kandidata za Evroviziju. Ministarstvo je uzdahnulo, kurtoazno se obratilo i reklo: videćemo, razumemo nove trendove, rešiće se.
Tokom raspusta škola spava. Odmara se na žalu zaborava kao da nova školska godina neće ni početi, kao da će problemi nestati sami od sebe, učionice i programi se preporoditi, nacionalna svest oživeti, a život odjednom postati lep i osunčan, znanje poželjno, vaspitanje cenjeno.
Ipak neki glasići se pojavljuju u prigodnim situacijama. Oni treba da pokažu kako deca nisu zaboravljena, kako se na njih misli i u njihovu korist radi.
Uočeno je, na primer, da je škola izgubila dostojanstvo. Treba ga povratiti. Nađen je i ključ. Nadležno ministarstvo smatra da je rešenje u uvođenju đačkih uniformi i većem afirmisanju državnih obeležja, grba i himne.
Ja lično ne razumem trasu ove misli, njeno izvorište, ni cilj, ali pokušavam da zamislim situaciju. Deca ispod zastave sa grbom, u uniformama, pevaju himnu i razumeju da je škola bitna. Udruženi glasovi na terenu znanja koje ih vodi u lepšu budućnost.
Zapitajmo se šta će biti pokriveno uniformom i grbom, zaglušeno himnom. Hoće li svi problemi nestati kada se načinimo na rodoljube? Jer… naša škola je razvaljena, programi nisu u saglasju sa vremenom u kome živimo, potreba za znanjem je urušena u prostakluk svakodnevice, decu optužujemo da su nezainteresovana, a nastavnike da su nestručni i lenji. Da li će uniforma transformisati stvarnost kao magični plašt? Da li će grb i himna stvoriti novu svest, obnoviti dostojanstvo i odgovoriti decu od želje da pobegnu odavde što pre?
U našem društvu se svako razume u prosvetu, nije stručan, ali može da pogleda. Svako zna pedagoške principe, svako bi znao lekciju pročitati i deci ispričati.
U našem društvu se vrši negativna selekcija. U školu dolaze nedoučeni, a nadobudni, seminarski polaznici i politički poslušnici. Dobri studenti u školu neće jer znaju da će biti izviždan svaki pokušaj, obesmišljen početni entuzijazam, prisilno će biti gurnuti u kolotečinu jer će u suprotnom biti ismejani. Postaće vreće za udaranje. Glas će im potonuti u nezainteresovanost sredine. Reći će im: šta ti misliš da si ti. Ako su baš neposlušni, zapretiće im sa: znaš li ti ko sam ja.
U našem društvu nije bitna diploma. To nije stvar prestiža. Zato što može da se kupi. Zato što nije značajno šta znaš, već kako si se snašao. Više se cene oni za koje se utvrdi da su bili loši đaci, a uspeli su u životu. Tako se blaže rane opšte neukosti i podilazi prostoti.
U našem društvu su nastavnici poniženi, ne visinom plate, već neprekidnim većanjem kolike su im te plate, stalnim obećanjima. Tako se oni stavljaju u položaj prosjaka koji večito ište, oduzima im se dostojanstvo, izloženi su podsmehu. Deca i roditelji potrošačkog društva gde se sve mora imati, gde je mera prestiža kupovna moć, svoje nastavnike vide kao siromahe, zarobljene na mestu odakle ne mogu da odu, jer da nešto znaju, da su sposobni, ne bi ni radili u školi.
Tako je naše društvo zatvorilo krug. Želimo dobre nastavnike, izuzetne, ali nećemo da ih platimo. Želimo izuzetne rezultate, ali ćemo zaposliti restlove. Zainteresovanima ćemo potkresati krila. Nastavne programe ćemo kopirati, isprobavati, kozmetički menjati i obećavati vasionski napredak. Uspešne mlade ljude ćemo izvoziti, a uvoziti prljave tehnologije. Nasilje ćemo uočavati, ali se nećemo mnogo potresati, ko je bijen, to je i zaslužio. Bavićemo se decom samo tokom prve polovine septembra, krajem juna i pred izbore. Grmećemo kako su udžbenici skupi, a nekad i netačni, pa će se političke vođe nuditi da napišu bolje, istinitije i jeftinije. O vaspitanju ćemo se učiti na forumima i influenserskim blogovima, a savete učitelja ćemo smatrati za zlurade i staromodne. Stvarnost ćemo reciklirati. Istinu ćemo prepraviti. Od nepravde ćemo okrenuti glavu jer se ne tiče lično nas. Kraj školske i akademske godine nećemo vezivati za početak nove i analitički promišljati, popravljati i unapređivati, već ćemo staviti oglavinu i nastaviti dalje. Bićemo gluvi na apele, nećemo razmatrati sugestije stručnih, ignorisaćemo peticije i inicijative. Tonućemo sve dublje u podele, apatiju, laž i bezumlje. Previćemo se kako je sve u redu dok se kulise oko nas ruše kao nizovi domina. Bićemo nepobedivi u uverenju da smo najbolji, ali neshvaćeni, da je za probleme uvek neko drugi kriv.
I tako, škola spava još mesec dana. U čemu će se probuditi kada izađe iz hibernacije? Hoće li se uplašiti svoje senke i vratiti u rupu, ili će obući uniformu?
Autorka je profesorka srpskog jezika i književnosti iz Šapca