Postoje knjige koje predstavljaju poslednji bedem odbrane od destruktivnih ideologija koje svet guraju u propast. Postoje knjige koje predstavljaju putokaz – na koji se način braniti od totalitarističkih tendencija uvijenih u oblande demokratskih procesa, odnosno kojim sredstvima menjati globalni poredak nepravde i trasirati put opštedruštvenom ozdravljenju?
Knjiga koja objedinjuje i jedno i drugo, jeste studija pod nazivom “Če Gevara, Paulo Freire i pedagogija revolucije”, Kanađanina Pitera Meklarena, levičara i profesora na Kalifornijskom Univerzitetu u Los Anđelesu. Reč je o studiji koja afirmiše kritičku pedagogiju kao sredstvo prevazilaženja neoliberalizovanog kapitalizma u kojem živimo i delamo; Kapitalizma koji prosvetne radnike pretvara u lako zamenljive operativce i potrošnu (obaška jeftinu) radnu snagu, dok njihove učenike osposobljava za ulogu slabo obrazovane po(s)luge neoliberalnog poretka.
Živimo, naime, u neoliberalnom svetu u kojem se plate smanjuju a dohodak prenosi iz rada u kapital, gde se korporacije bore za prednost u jeftinom radu i sticanje državno subvencionisanog pristupa resursima, dok istovremeno napuštaju društvene obaveze prema siromašnima. Živimo u svetu u kojem slobodno tržište uništava radnička prava, guši građanske slobode i razara demokratiju dok od ove ne ostano samo puko glasanje. Takozvano slobodno tržište rastura javni sektor, privatizuje infrastrukturu i određuje socijalne potrebe. Povređuje zemlju, zagađuje vazduh, pretvara i vodu u profit. I, naposletku, menja prosvetiteljske principe pedagogije podređujući ih potrebama tržišta, kapitala, profita… Svemu ovome se, prema profesoru Meklarenu, ljudi mogu odupreti i to uz pomoć kritičke (revolucionarne) pedagogije.
Uzimajući za referentni okvir dvojicu blaženopočivših levičara – Ernesta Če Gevaru i Paula Freirea, koji su (prvi puškom, a drugi perom), krenuli da ruše nepravedni svetski poredak, Meklaren zapravo ispisuje manifest kritičke pedagogije, čiji je rodonačelnik upravo “čovek sa sedom bradom” – Brazilac Freire, a inspirator “čovek sa crnom beretkom” – Argentinac Če Gevara.
Ernesto Če Gevara je svojom internacionalističkom borbom za pravedniji svet pokazao snagu, volju i mogućnosti pojedinca (i revolucionarne pedagogije), da menjaju kapitalistički poredak.
Paolo Freire je svojim revolucionarnim radom na opismenjavanju odraslih u Brazilu, Tanzaniji, Gvineji Bisao, Angoli, Mozambiku…, kao i radom na afirmisanju projekata poput narodnog obrazovanja, ukazivao na značaj koje kritička pedagogija, škola i obrazovanje imaju za oslobađanje ljudi, ali i za njihovo suprotstavljanje neoliberalnom poretku.
Profesor Meklaren, zapravo, smatra da u današnjem neoliberalnom poretku, ideje i primeri Ernesta Če Gevare i Paula Freirea, mogu pomoći obrazovnim radnicima širom sveta da škole u kojima rade i deluju pretvore u sedišta društvene pravde i revolucionarne prakse. U tom kontekstu valja istaći da je Freireov pedagoški projekat upravo pokrenut da bi se “životi smestili u učionicu”, a znanje upotrebilo kao oružje kojim će biti promenjen svet – budući da jedino pretvaranje znanja u delovanje može transformisati život.
Nevolja je u tome što u vremenu kada reč “revolucija” postaje tabu, a poslovni interesi postaju bitniji od ljudskog dostojanstva, škole postaju regrutni centri u kojima se učenici pripremaju za čuvare kapitalističke države. Stoga se zadatak kritičke pedagogije upravo i sastoji u tome da prepozna slučajeve u kojima oni koji sprovode obrazovne reforme nepromišljeno deluju u skladu sa interesima svetskog kapitalizma! Bilo da se radi o izvršnoj vlasti, školi ili univerzitetu!
Revolucionarna pedagogija ide i korak dalje te suprotstavlja odnose moći/znanja njihovim protivrečnostima. Na primer, zamislimo da se u ovdašnjim školama javno govori učenicima viših razreda o sledećem protivrečju – da je suverenitet isključivo u rukama građana koji ga prema ustavu obavljaju preko slobodno izabranih predstavnika, ali da predstavnici naroda, umesto da rade u interesu građana, zapravo rade u interesu međunarodnih finansijskih institucija (poput MMF-a), koje opet rade u interesu transnacionalnih korporacija.
Cilj borbe, sa stanovišta revolucionarne pedagogije, jeste usmeravanje đaka u pravcu zasnivanja društva socijalne pravde, kroz organizovane oblike političkog udruživanja, a u cilju prevazilaženja ideologije slobodnog tržišta. No, za to je potrebno razbiti imaginarnu moć potrošačkih identiteta unutar kapitalizma (sve smo više potrošači unutar šoping-molova, a sve manje kritički usmereni građani unutar javnog prostora dijaloga). Nikako drukčije nego uz obilatu pomoć kritički orijentisanih nastavnika širom sveta koji će u školama proizvoditi aktivne građane i ljude, a ne pasivne egoiste i potrošače firmiranih proizvoda.
Inauguracija dualnog obrazovanja u vaspitno-obrazovni sistem Srbije, postepeno izbacivanje humanističkih predmeta iz srednjih stručnih škola, uvođenje preduzetničkog obrazovanja, rezanje plata prosvetnim radnicima, konsultovanje privrednika oko nastavnih planova i programa…, primeri su obrazovno-vaspitnih “reformi” koje se mogu opaziti i u drugim zemljama unutar globalizovanog (neoliberalnog) poretka. Ili, kako kaže Meklaren – neoliberalno obrazovanje ponovo nameće robni status radnicima tako što učenike tretira kao ljudski kapital globalizovanog tržišta.
Uprkos procesu neoliberalizacije pedagogije koji se zakonski vaspostavlja u državi Srbiji, ali još više zbog izuzetnog kritičkog potencijala koji knjiga Pitera Meklarena o pedagogiji revolucije ima za istinsko revolucionisanje pedagogije, odnosno za suprotstavljanje neoloiberalnoj hegemoniji u obrazovanju – preporučujem pomenutu knjigu/studiju svakom ovdašnjem prosvetnom radniku!
Istovremeno, glasno podržavam smelu odluku izdavačke kuće Eduka – da objavljuje naslove domaćih i stranih autora iz oblasti pedagoških nauka, koji se bave razvojnim promenama u savremenom obrazovanju, a u cilju daljeg podizanja kvaliteta obrazovanja u Srbiji
Boris Jašović