Када дете у школи удари другара, вређа га у групном чету или подели његову фотографију без дозволе — ко одлучује о томе шта је адекватна санкција? Да ли наставник и педагог имају овлашћење да сами затворе случај, или је обавезно да се укључе центар за социјални рад и полиција? Одговор прописује Правилник о протоколу поступања у установи у одговору на насиље, злостављање и занемаривање, који насиље међу децом дели на три нивоа озбиљности — и за сваки од њих тачно одређује ко поступа.
Систем од три нивоа
Процена нивоа насиља односи се искључиво на вршњачко насиље — дакле на ситуације када су и починилац и жртва ученици. Када је у питању насиље одраслих према деци или према запосленима, важе посебна, строжија правила, о чему ће бити речи касније у тексту.
Ниво 1 — школа решава сама, у оквиру одељења
Реч је о блажим облицима насиља: гурању, вређању, исмевању, повременом искључивању из друштва. Овде поступа одељењски старешина, односно васпитач, кроз разговор и појачан васпитни рад. Спољне институције се по правилу не обавештавају, па чак не нужно ни Тим за заштиту од насиља — све док се понашање не понови.
Ниво 2 — укључује се школски тим, али институција остаје „у кући“
Када насиље постане озбиљније или се понавља, у поступак се, поред одељењског старешине, укључују педагог, психолог, тим за заштиту и директор школе. Обавезно се укључују и родитељи, а спроводи се појачан васпитни рад. Ако ни то не да резултате, директор покреће васпитно-дисциплински поступак и изриче меру предвиђену законом.
Ниво 3 — обавезна пријава државним институцијама
Ово је граница на која превазилази надлежност школе. Активности преузима директор заједно са тимом за заштиту, уз обавезно укључивање центра за социјални рад, здравствене службе, полиције и других надлежних органа. Директор је дужан да поднесе пријаву у року од 24 сата и о томе обавести надлежну школску управу, односно Министарство просвете.
Пре пријаве се, по правилу, обавља разговор са родитељима — осим ако процена тима за заштиту, полиције или центра за социјални рад покаже да би то могло да угрози интерес детета. У том случају школа пријављује одмах, без претходног разговора са породицом.
Шта се конкретно сврстава у који ниво
Правилник не оставља процену потпуно на „осећај“ онога ко поступа — за сваки ниво наведени су конкретни примери понашања, разврстани по облику насиља (физичко, психичко, социјално, сексуално, дигитално).
Ниво 1 — најблажи облици
Физичко: ударање чврга, гурање, штипање, гребање, гађање, чупање, уједање, саплитање, шутирање, прљање, уништавање ствари
Психичко: омаловажавање, оговарање, вређање, ругање, називање погрдним именима, псовање, етикетирање, имитирање, „прозивање“
Социјално: добацивање, подсмевање, искључивање из групе или заједничких активности, фаворизовање на основу различитости, ширење гласина
Сексуално (са сексуалном поруком): добацивање, псовање, ласцивни коментари, ширење прича, етикетирање, сексуално недвосмислена гестикулација
Дигитално: узнемиравајуће позивање, слање узнемиравајућих порука смс-ом, ммс-ом или путем аудиовизуелних снимака
Правилник притом предвиђа и једно важно правило: понављање поступака класификованих као први ниво насиља сматра се другим нивоом. Исто понашање, дакле, ако се понови, само по себи „прелази“ у озбиљнију категорију.
Ниво 2 — озбиљнији облици
Физичко: шамарање, ударање, гажење, цепање одела, „шутке“, затварање, пљување, отимање и уништавање имовине, измицање столице, чупање за уши и косу
Психичко: уцењивање, претње, неправедно кажњавање, забрана комуницирања, искључивање, манипулисање
Социјално: сплеткарење, ускраћивање пажње од стране групе (игнорисање), неукључивање, неприхватање, манипулисање, искоришћавање
Сексуално: сексуално додиривање, показивање порнографског материјала и слично
Ниво 3 — најтежи облици
Физичко: туча, дављење, бацање, проузроковање опекотина и других повреда, ускраћивање хране и сна, излагање ниским температурама, напад оружјем
Психичко: застрашивање, уцењивање уз озбиљну претњу, изнуђивање новца или ствари, ограничавање кретања, навођење на коришћење наркотичких средстава и психоактивних супстанци, укључивање у деструктивне групе и организације
Исти облици насиља могу се, дакле, појавити на више нивоа — разлика је у интензитету, степену ризика, учесталости, последицама и броју учесника. Пример који се често наводи: гурање спада у физичко насиље првог нивоа, док слична, али озбиљнија туча спада у трећи ниво.
Ситуације које се пријављују без обзира на ниво
Правилник предвиђа и случајеве у којима се пријава подноси аутоматски, независно од процењеног нивоа озбиљности:
– када је починилац насиља пунолетна особа — било да је реч о запосленом, родитељу или трећем лицу — директор истовремено обавештава родитеља детета, центар за социјални рад и полицију;
– када је жртва насиља запослени у школи, а починилац ученик, директор одмах обавештава родитеља и центар за социјални рад;
– када се посумња на насиље у породици, укључивање центра за социјални рад је обавезно без обзира на то како је случај првобитно пријављен;
– када се код детета примете видљиви знаци насиља, злостављања или занемаривања, школа је дужна да одмах поднесе пријаву.
Узраст ученика мења правну тежину случаја
Када је починилац насиља дете млађе од 14 година, оно није кривично ни прекршајно одговорно. Уместо судског поступка, према њему се примењују искључиво мере образовног, здравственог и система социјалне заштите. Када је починилац старији од 14 година, поред ових мера обавештавају се и јавни тужилац за малолетнике и полиција.
Дигитално насиље: иста лествица, брже ескалира
Вређање у групним четовима, дељење туђих фотографија без пристанка, претње порукама или лажни профили направљени да некога понизе — све то правилник сврстава под дигитално, односно електронско насиље. Оно се процењује по истој лествици од три нивоа као и „класично“ насиље, али у пракси много брже достиже трећи ниво.
Разлог је једноставан: чим садржај има елементе кривичног дела — дељење интимних фотографија малолетника, претње по безбедност, изнуда или говор мржње — школа више не чека ескалацију кроз нивое, већ одмах поступа као код нивоа 3: обавештава центар за социјални рад и полицију, односно тужилаштво.
Додатна специфичност дигиталног насиља јесте значај доказа — скриншотова и порука које се лако бришу — као и чињеница да се овакво насиље често дешава ван школе, али школа је и даље дужна да реагује ако оно утиче на безбедност и односе међу ученицима. Министарство просвете пријаве о насиљу, укључујући дигитално, прима и преко националне платформе за превенцију насиља „Чувам те“.
Шта остаје као порука родитељима
Систем је замишљен да школа прво покуша да реши проблем васпитним радом, у сарадњи са породицом — али чим насиље пређе одређену границу озбиљности, поновљености или опасности по дете, обавеза пријаве државним институцијама више није ствар процене, већ законска обавеза директора. Родитељи који сматрају да школа споро реагује или да не пријављује озбиљан случај могу се сами обратити центру за социјални рад или полицији — пријава се, према прописима, прима и када долази анонимно.