Кад се пре десетак дана појавио списак београдских средњих школа са слободним местима за трећи, августовски уписни круг, може се рећи да је за многе он био изненађење. Слободних места није било само у провинцијским школе са по двоје-троје пријављених, него и у до скоро елитним одељењима. Дванаеста београдска гимназија нуди десет места у одељењу за рачунарство и информатику. Осма гимназија има чак 20 упражњених места на своја два специјализована смера. Земунска гимназија зове нове кандидате за смер информатике и за физику. Шеста гимназија, традиционално једна од најтраженијих у граду, ушла је у трећи круг са слободним местима за информатичаре.
После прва два уписна круга у Србији је остало око 10.000 слободних места у средњим школама, док је завршни испит полагало око 64.400 осмака на укупно 72.000 понуђених места. Гимназије су, према подацима Министарства просвете, попуњене са нешто више од 25 одсто уписаних ђака, док се у стручне школе уписало скоро 74 одсто генерације. То само по себи није новост – тако је било и прошлих година. Оно што јесте ново јесте где тачно гимназије остају празне, и то је прича вредна пажње.
Смер који је требало да буде сигуран улог
Одељења за ученике са посебним способностима за рачунарство и информатику уведена су 2017. године као врхунац образовне амбиције – мала одељења, појачан фонд часова информатике (чак 934 часа стручних предмета током четири године), обећање директног пута ка техничким факултетима и, имплицитно, ка једној од најбоље плаћених професија у земљи. Годинама је то и функционисало као магнет.
Ове године слика је другачија. Од 38 гимназија у Србији које имају ИТ одељења, у првом уписном кругу свега три су успеле да попуне планирану квоту. Ни Политехника, школа за нове технологије, није прошла боље: 31 слободно место на смеру за индустријску роботику, 24 на смеру за CNC машине, 23 на смеру за управљање отпадом. Занимљиво је да пад није општи пад интересовања за гимназије као такве – напротив, одељење Филолошке гимназије за сценске и аудио-визуелне уметности и даље привлачи огроман број кандидата, као и смерови ликовне уметности, посебно у Београду. Ради се, дакле, о прерасподели амбиције, а не о њеном гашењу.
Занати: добра плата, празна клупа
Паралелно са кризом ИТ одељења траје и много старија, упорна прича – криза занатских смерова. У Грађевинској школи на Звездари остало је 20 места за монтер суве градње и 17 за декоратера зидних површина, односно молера. Директор школе и наставници отворено кажу да је реч о проблему који траје годинама: наставник практичне наставе на смеру за декоратере присећа се генерације у којој је на трећој години остало свега двоје ученика. А молер, како сам истиче, уме да заради дневницу од 50 до 70 евра и почетну плату преко 100.000 динара – што је више него што зарађује велик број факултетски образованих људи у Србији. У Техничкој школи за дизајн коже недостаје скоро цело одељење за обућаре. У школи „Вожд“ на Вождовцу празна су места за браваре-завариваче, фризере, куваре, маникире.
Демографија која тихо мења све бројеве
Иза обе приче стоји трећи, мање видљив али пресудан фактор: Србија има све мање деце. Према подацима Републичког завода за статистику, број основаца је за деценију и по пао са око 562.500 (школска 2013/2014) на око 507.300 (2025/2026) – губитак од скоро 60.000 ученика, уз просечан годишњи пад од пет до шест хиљада. Пројекције говоре да ће се негативан тренд наставити: број становника Србије могао би са данашњих 6,6 милиона пасти на око 5,2 милиона до средине века, са најдраматичнијим падом управо у најмлађим узрасним групама.
То значи да школе – и гимназије и стручне школе, и традиционално популарни и традиционално запостављени смерови – из године у годину конкуришу за све мањи број кандидата, док је број понуђених места у систему остао практично непромењен. Када је „колача“ мање, први који остају гладни нису нужно најслабији смерови, него они чија је репутација најбрже избледела – а управо се то ове године догодило ИТ одељењима.
Глобални обрт: информатика више није аутоматски „сигуран посао“
Оно што се дешава у београдским гимназијама није изолован локални феномен – то је мали одјек много крупнијег помака који се у последњих годину-две одиграва широм света, и то први пут после двадесетак година непрекидног раста интересовања за информатику.
Подаци америчког Националног центра за статистику уписа (National Student Clearinghouse) показују да је упис на основне студије информатике и сродних програма у јесен 2025. пао за 8,1 одсто – највећи пад међу свим областима студија те године, док је на мастер програмима пад износио чак 14 одсто.
Чак је и систем Универзитета Калифорније, један од најпрестижнијих у свету, забележио пад броја студената информатике од девет одсто у последње две године – први озбиљан застој после слома дот-ком балона с почетка века. Слично се дешава и на Принстону и Стенфорду, традиционалним информатичким тврђавама.
Разлог је готово свуда исти: страх да је вештачка интелигенција обесмислила улазне позиције у програмирању. Само у 2026. у САД отпуштено је више од 120.000 запослених у технолошком сектору, уз истовремено рекордна улагања компанија у АИ инфраструктуру. Млади људи, чини се, ту виде јасну поруку: диплома из програмирања више није загарантована пропусница до посла каква је била у претходној деценији.
Исти образац, два различита узрока
Оно што повезује београдску и глобалну причу заправо је један заједнички механизам: млади и њихови родитељи доносе образовне одлуке на основу перцепције будућности тржишта рада, а та перцепција се данас мења много брже него што се мењају наставни планови и уписне политике.
Институције уводе смерове на основу потреба које су уочене пре пет или десет година – ИТ одељења у српским гимназијама замишљена су 2017, у време кад је „упиши информатику“ био готово универзалан савет за сваког амбициозног основца. Девет година касније, тај савет више не важи – ни у Београду, ни у Калифорнији.
Разлика је у томе што у Србији на овај глобални сигнал упозорења додатно делује и сопствена, много старија болест: демографски пад који смањује број кандидата за све смерове подједнако, и дугогодишњи тренд у коме се физички рад и занати и даље потцењују, упркос томе што реално доносе пристојну, често и бољу зараду од многих факултетских звања. Комбинација та два фактора – мање деце и споро институционално прилагођавање – чини да празна места у српским учионицама из године у годину изгледају све упечатљивије, чак и кад је узрок, у суштини, исти немир који тресе универзитете од Београда до Беркелија: питање да ли ће занимање које данас изгледа сигурно, то исто бити и за четири или осам година, када ђак који га уписује буде спреман да уђе на тржиште рада.
За креаторе образовне политике то је, пре свега, порука да планирање уписних квота на основу једном уоченог тренда – био то бум информатике из 2017. или недостатак занатлија из 2010-их – носи ризик да систем стално трчи за сликом света која се у међувремену већ променила.