Имали смо једну неснађену професорку у средњој. Била је ок човек, али потпуно изгубљена у времену и простору, без икакве способности да држи пажњу или води час.
Вероватно није могла да нађе посао у струци, па где ће, шта ће, хајде да предаје у економској. Не сећам се ни шта нам је предавала, пошто нико није обраћао пажњу на њу. А када нас је испитивала, свако изговори неколико наредних реченица из књиге.
И то је то.
Ко је „добар“ ђак, добије пет, ко је нешто слабији, добије четири и сви срећни, а, заправо?! То није било ни учење напамет, него само бациш поглед на пар реченица и то поновиш. Пратимо у књизи шта ко каже, и онда, када дође ред на нас,
Изговоримо наредни пасус.
Слично је и са лектирама, које су тек биле мучење.
Нису знали да пробуде у нама жељу за читањем, него је било под морањем. Уместо да се, у том периоду, заволи читање и књиге, у многима се пробуди сасвим супротно.
У неком будућем школству, деца која имају дара за глуму могу да направе мини драму и тако одговарају за оцену, кроз машту и домаштавање.
Ко воли да репује, да одрепује радњу, тако и да одговара.
Свима би било занимљиво, а и заинтересовао би се да прочита.
Свако треба да буде у својој улози, на свом терену.
Ко воли да слика, да наслика роман на једној слици. За што бољу слику, били би потребни детаљи, а нема детаља, ако не знаш о чему се ради.
Ко воли да шије или моделира, да направи њихову ношњу, И да кроз одећу прича о њима. Шта је носила Ана Карењина, а шта Вронски, и кроз облачење да опише њихов однос.
Ко воли да пева, нека отпева епизоду, у неком свом фазону, као мини опера. То не да би само њима било привлачно, него свима.
Ко је добар у економији, да осмисли бизнис план ликова — како су живели, како су се сналазили и остало. Да нам свако представи роман из своје области, на свој начин, тиме би свако нешто научио, не о роману, него о животу, и о свима њима заједно.
Ко воли да плеше, нека игром исприча расположења једног песника, покретом, као словима, напише шта није стало у уџбеник.
На пример, пошто ми је било досадно да читам, певао сам градиво, мењао гласове, правио разне финесе, али то све кући. У школи ме био стид.
Нико није знао моје таленте, па ни ја сам, да су то уопште таленти. Ако се младима не веже пажња, изгубили смо их. Ако им не пробудимо вољу за животом, смислом, везано за градиво, или бар део, изгубили смо их.
Добар део мог школовања и присуства часовима није било учење, него губљење времена, мрзовољних наставника.
У неком будућем школству, знање неће да се мери по тишини на часовима и лојалности према наставнику, него по целовитој личности која је у стању себе да изрази.
Кроз то што учи или зна.
Тек онда, из таквог стања разиграности и распеваности може да се учи и научи, а и преноси знање. Овако, из неког мртвила и преписивачке школе, све је форма, а мало суштина.
Иако има даровитих наставника, све је то мало у односу на оно како би могло да буде, када бисмо, наравно, имали систем који то подржава.
Овако, није циљ постати свестран у школи, него се провући, добити диплому и нешто знања за даље.
А знање није довољно.
Потребна је машта, страст, воља, врлине и све оно што је могуће развити, само треба знати, а начина је милион.
Ако деца наиђу на на правог наставника једно другом постају изазов у сталној размени која не престаје.
Тек тада ћемо имате људе оспособљене да стварају своје животе, а не вечито да буду у страху да ли раде нешто добро. А истина је у њима, само треба да је ослободе. То је потребно деци — не само да их пуштамо из разреда у разред, него да их научимо како да лете и да подстичу и она сама лет другима.
Тек тада, бићемо срећно друштво, а не гомила искомплексираних несрећника који не верују ни у шта зато што, суштински, не верују у себе и нису се ослободили на прави начин и на време постали независни и своји.
Вечито љути на некога, ускраћени за нешто, а само нису преузели живот у своје руке и развили оно природно самопоуздање.
А то се ради још у основној, када се допусти машти да ствара и поштује се личност, а не гледа се онако успут.
Када се пробуди природна радост и страст, нико и ништа не може да је заустави.
Аутор: Стефан Симић