Imali smo jednu nesnađenu profesorku u srednjoj. Bila je ok čovek, ali potpuno izgubljena u vremenu i prostoru, bez ikakve sposobnosti da drži pažnju ili vodi čas.
Verovatno nije mogla da nađe posao u struci, pa gde će, šta će, hajde da predaje u ekonomskoj. Ne sećam se ni šta nam je predavala, pošto niko nije obraćao pažnju na nju. A kada nas je ispitivala, svako izgovori nekoliko narednih rečenica iz knjige.
I to je to.
Ko je „dobar“ đak, dobije pet, ko je nešto slabiji, dobije četiri i svi srećni, a, zapravo?! To nije bilo ni učenje napamet, nego samo baciš pogled na par rečenica i to ponoviš. Pratimo u knjizi šta ko kaže, i onda, kada dođe red na nas,
Izgovorimo naredni pasus.
Slično je i sa lektirama, koje su tek bile mučenje.
Nisu znali da probude u nama želju za čitanjem, nego je bilo pod moranjem. Umesto da se, u tom periodu, zavoli čitanje i knjige, u mnogima se probudi sasvim suprotno.
U nekom budućem školstvu, deca koja imaju dara za glumu mogu da naprave mini dramu i tako odgovaraju za ocenu, kroz maštu i domaštavanje.
Ko voli da repuje, da odrepuje radnju, tako i da odgovara.
Svima bi bilo zanimljivo, a i zainteresovao bi se da pročita.
Svako treba da bude u svojoj ulozi, na svom terenu.
Ko voli da slika, da naslika roman na jednoj slici. Za što bolju sliku, bili bi potrebni detalji, a nema detalja, ako ne znaš o čemu se radi.
Ko voli da šije ili modelira, da napravi njihovu nošnju, I da kroz odeću priča o njima. Šta je nosila Ana Karenjina, a šta Vronski, i kroz oblačenje da opiše njihov odnos.
Ko voli da peva, neka otpeva epizodu, u nekom svom fazonu, kao mini opera. To ne da bi samo njima bilo privlačno, nego svima.
Ko je dobar u ekonomiji, da osmisli biznis plan likova — kako su živeli, kako su se snalazili i ostalo. Da nam svako predstavi roman iz svoje oblasti, na svoj način, time bi svako nešto naučio, ne o romanu, nego o životu, i o svima njima zajedno.
Ko voli da pleše, neka igrom ispriča raspoloženja jednog pesnika, pokretom, kao slovima, napiše šta nije stalo u udžbenik.
Na primer, pošto mi je bilo dosadno da čitam, pevao sam gradivo, menjao glasove, pravio razne finese, ali to sve kući. U školi me bio stid.
Niko nije znao moje talente, pa ni ja sam, da su to uopšte talenti. Ako se mladima ne veže pažnja, izgubili smo ih. Ako im ne probudimo volju za životom, smislom, vezano za gradivo, ili bar deo, izgubili smo ih.
Dobar deo mog školovanja i prisustva časovima nije bilo učenje, nego gubljenje vremena, mrzovoljnih nastavnika.
U nekom budućem školstvu, znanje neće da se meri po tišini na časovima i lojalnosti prema nastavniku, nego po celovitoj ličnosti koja je u stanju sebe da izrazi.
Kroz to što uči ili zna.
Tek onda, iz takvog stanja razigranosti i raspevanosti može da se uči i nauči, a i prenosi znanje. Ovako, iz nekog mrtvila i prepisivačke škole, sve je forma, a malo suština.
Iako ima darovitih nastavnika, sve je to malo u odnosu na ono kako bi moglo da bude, kada bismo, naravno, imali sistem koji to podržava.
Ovako, nije cilj postati svestran u školi, nego se provući, dobiti diplomu i nešto znanja za dalje.
A znanje nije dovoljno.
Potrebna je mašta, strast, volja, vrline i sve ono što je moguće razviti, samo treba znati, a načina je milion.
Ako deca naiđu na na pravog nastavnika jedno drugom postaju izazov u stalnoj razmeni koja ne prestaje.
Tek tada ćemo imate ljude osposobljene da stvaraju svoje živote, a ne večito da budu u strahu da li rade nešto dobro. A istina je u njima, samo treba da je oslobode. To je potrebno deci — ne samo da ih puštamo iz razreda u razred, nego da ih naučimo kako da lete i da podstiču i ona sama let drugima.
Tek tada, bićemo srećno društvo, a ne gomila iskompleksiranih nesrećnika koji ne veruju ni u šta zato što, suštinski, ne veruju u sebe i nisu se oslobodili na pravi način i na vreme postali nezavisni i svoji.
Večito ljuti na nekoga, uskraćeni za nešto, a samo nisu preuzeli život u svoje ruke i razvili ono prirodno samopouzdanje.
A to se radi još u osnovnoj, kada se dopusti mašti da stvara i poštuje se ličnost, a ne gleda se onako usput.
Kada se probudi prirodna radost i strast, niko i ništa ne može da je zaustavi.
Autor: Stefan Simić