Demokratija je jedan od najvećih dometa savremenog razvijenog i civilizovanog društva – težnja ka političkom sistemu u kojem svi građani imaju pravo glasa, jednakost pred zakonom i mogućnost da učestvuju u oblikovanju kolektivne budućnosti. No, preneti ove principe doslovno na svaku sferu društva, uključujući školstvo, predstavlja duboku zabludu. Škola, i šire obrazovni sistem, nije i ne može biti demokratska institucija u smislu u kojem je to država – ne zato što je protiv demokratskih vrednosti, već zato što počiva na specifičnim oblicima odgovornosti, znanja i autoriteta koji se u demokratskom društvu štite, ali se drugačije ispoljavaju nego u političkoj areni.
Hijerarhija znanja i odgovornosti
U obrazovanju ne može biti ravnopravnosti uloga između onoga koji zna i onoga koji tek stiče znanje. Profesor, nastavnik, mentor – ne dobija svoju legitimnost zbog glasova učenika, već zbog znanja, stručnosti i sposobnosti da prenese i razvije misao. Učenik ili student, koji se tek nalazi na putu obrazovanja, ne može biti ravnopravan subjekt u odlučivanju o sopstvenom znanju, jer bi to značilo ukidanje samog smisla škole.
Zamislimo da u bolnici pacijenti odlučuju o terapiji umesto lekara, ili da u sudu optuženi određuje presudu. I obrazovanje ima svoju unutrašnju logiku i odgovornost – i ta logika nije zasnovana na glasanju, već na kriterijumu, meri, znanju i stručnosti.
Zabluda o „demokratiji u školstvu“
U poslednje vreme sve češće se čuje parola: „Nastavniku je mesto uz učenike.“ Ova fraza, iako možda emotivno zvuči solidarno, u svojoj srži nosi duboku konfuziju o prirodi obrazovnog procesa. Ako učenici i studenti postanu kriterijum znanja i ocene, ako oni odlučuju koliko su naučili, šta žele da uče i kako da budu ocenjivani – tada škola prestaje da postoji kao prostor obrazovanja, a pretvara se u pozornicu improvizovanih uloga, gde je znanje zamenjeno šumom subjektivnih uverenja i populističkim nadmetanjem.
Obrazovanje nije arena za performans, već ozbiljan, često zahtevan, dugotrajan i neretko bolan proces sazrevanja u mišljenju. Demokratija kao politička vrednost ne zahteva da se sve društvene institucije ponašaju po modelu narodnog zbora. Naprotiv, njena snaga se ogleda u tome što zna da prepozna gde su granice kolektivnog odlučivanja, a gde su potrebni kriterijumi stručnosti i odgovornosti.
Etos obrazovanja i pogubna relativizacija
Mladi ljudi, pre svega oni punoletni, danas su vrlo često u pravu kada vlastima i široj društvenoj zajednici ispostavljaju zahteve za nužnim promenama. To je njihovo pravo i obaveza, jer će oni živeti u društvu koje se sada kreira. Oni su, kako se to nekad govorilo, „graditelji budućnosti“. Demokratija, vladavina prava (pre svega pravde, uključujući i onu socijalnu), medijske slobode, društvo jednakih šansi – vrednosti su za koje se treba boriti. Bilo bi čudno da mladi nisu u tom taboru.
Ipak, ako se studenti, ili srednjoškolci, ponašaju kao da su nosioci apsolutne istine, ako pretvaraju protest u oblik samodramatizacije ili posežu za nasilnim sredstvima – tada umesto da govorimo o kritičkom mišljenju, zapravo govorimo o zameni uloga i destrukciji etosa obrazovanja. Kritičko mišljenje ne podrazumeva aroganciju, već sposobnost da se sasluša, razume, ispita, pa tek onda zaključi.
Posebno je opasno kada se stvori klima u kojoj nastavnik mora da se „pokaje“ pred učenicima, da im se dodvorava, da ih slavi bez mere i konteksta. Pogrešno je reći da je to demokratizacija odnosa, to je dekonstrukcija autoriteta bez stvarne osnove, koja vodi u regresiju, a nikako u progres.
Još je opasnija pojava kada većina odlučuje da fizički napadne manjinu koja se ne uklapa u klišee. Kada oni koji drugačije misle bivaju omalovaženi, provocirani ili čak fizički napadnuti – tada govorimo o krajnjoj izopačenosti slike „demokratizovanog školstva“. Većina koja ugnjetava manjinu nikada nije progresivna. To je obrazac svakog totalitarizma. Obrazovanje mora da štiti pojedinca, njegovo pravo na stav, mišljenje, znanje, na tišinu, na uzdržanost i različitost.
Zrelost demokratije prepoznaje granice
Društvo mora biti demokratsko. Nema u današnjem svetu razvijene zemlje, sa visokim životnim standardom svojih stanovnika, koja nije demokratska. To je imperativ vremena. Možemo da teoretišemo i filozofiramo o tome danima i godinama, ali to je naprosto tako. I nema druge nego prihvatiti tu činjenicu.
Ni društvo ni škola, međutim – ne smeju biti populistički. Škola treba da bude zasnovana na vrednostima koje demokratija štiti, ali koje se ne mogu svesti na mehanizam glasanja ili jednakost svih u svemu. Škola zahteva razliku, hijerarhiju odgovornosti, jasnoću uloge i kriterijume koji ne zavise od mišljenja mase. U protivnom, školstvo prestaje da bude obrazovno, a postaje pozorište, i to loše režirano.
U ime lažne demokratije, možemo razrušiti poslednje bastione znanja i kritičkog mišljenja. Prava demokratija to ne čini – ona ih čuva, neguje i razvija. I zna da je nastavniku pre nego uz učenike, mesto u učionici ispred njih – ne zato što je bolji čovek, već zato što mu je to profesionalna i moralna odgovornost.
Autor je prof. srpskog jezika i književnosti iz Bora
Stavovi sutora u rubrici Lični stav su, kao što i naziv rubrike kaže – lični i ne odražavaju nužno stab redakcije