Његошев „Горски вијенац“ једно је од најмоћнијих дела наше књижевности. У основној школи читају се одломци, док се у средњој обрађује целина. И данас, више од века и по након настанка, ово дело делује као живо слово – извор мудрости, афоризама и дубоких филозофских поука. То су стихови који још увек буде интелектуалну радозналост и као да нас увек изнова питају: шта значи бити човек, шта значи бити слободан, шта значи имати образ?
„Вук на овцу своје право има…“
„Ал’ тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права — то је људска дужност најсветија!“ — речи владике Данила које смо као ученици, импресионирани и пуни идеала, понављали на часовима књижевности, данас звуче као крик. Да ли је то у савремено доба само поетски украс и романтична патетика? Или пак ударац у темељ сваког облика моралне пасивности? Његош свакако пише овај стих да би величао хероизам, но, рекло би се, много више од тога — да би оголио страх и саучесништво. Његова порука јесте и о војничкој храбрости — али пре свега она је суд о људима који виде неправду и окрећу главу.
Вук има право на овцу, као што тиранин има право на слабог човека, каже владика непосредно пре овог стиха. Али има ли право човек да остане овца? Ево, ту се отвара стварни данашњи интелектуални понор „Горског вијенца“ — можда чак и не толико у томе ко је вук, већ у томе ко пристаје да буде овца. У свету у коме се насилници промовишу као „успешни“, а понизност и ћутање као „мудрост“, Његошев стих удара као шамар: ко не стане за врат тиранији — тај је већ под њом.
Савремени човек, уплашен за своју плату, позицију, „мир“, интересно „подмазан“ на кратак рок, или једноставно незаинтересован, научен је да ћути. Да гледа у страну када неко бива понижен. Да прелази преко неправде, чекајући да је неко други реши. Управо тај човек је Његошева мета. За Његоша се из данашње перспективе зато не може рећи да је песник балканске освете, већ пре анатом неправде која се одржава туђим страхом. Он, чини се, више него крв, слави храбру савест.
Поуке игумана Стефана
Овде, међутим, треба уочити и другу димензију „Горског вијенца“: Његош посредством ликова, а нарочито игумана Стефана, износи дубоко антрополошко разочарање у свет и човека. Игуман у једном тренутку каже:
„Св’јет је овај тиран тиранину,
а камоли души благородној!
Он је састав паклене неслогe:
У њ рaтује душа с тијелом,
у њ рaтује море с бреговима,
у њ рaтује зима и топлина,
у њ рaтују вјетри с вјетровима,
у њ рaтује човјек с човјеком…
Нико срећан, а нико довољан,
нико миран, а нико спокојан.
Све се човјек брука са човјеком:
гледа мајмун себе у зрцало!“
Ово је јасан израз антрополошког песимизма: свет је растрзан сукобима, човек у себи нема мира, а међу људима влада стално непријатељство, ривалитет, борба, лукавство, подмуклост, понижење и бесмисао.
Ипак, Његош не остаје на песимистичкој слици. Игуман Стефан, на другом месту, нуди и другу, светлију перспективу:
„Над свом овом грдном мјешавином
опет умна сила торжествује;
не пушта се да је зло поб’једи,
искру гаси, а змију у главу.“
То значи да, упркос хаосу и распаду, постоји више начело — ум, ред, етика, савест, Божја промисао — која надвладава зло и чува свет од коначне пропасти.
Шта би то данас могло да значи?
Можда – да кажеш „не“ када сви климају. Да станеш испред слабог када јак гази. Да изгубиш много тога, али не и образ — то је „најсветија дужност“. Да, зато што је то племенито, али и највише зато што је то једини начин да се живи као човек.
Треба додати још нешто што многи превиђају: Његош не позива на освету. Не тражи линч, ни да се тиранин мучи, понизи, убије. Његов позив није дивљачки. Он каже — „стати ногом за врат“ — али не да би се тиранин здробио и убио, него да би се „довео к познанију права“. То значи: да се научи шта је правда. Није порука у томе да се злом узврати на зло, него да се зло заустави, разобличи и суочи са редом ствари.
Ту Његош показује зрелост — његова снага одбацује мржњу, а слави морални ред. Човек који спута и заустави тиранију, дакле, неће постати тиранин — постаје васпитач, судија и сведок човечности.
Ако Његош има место у данашњем времену, онда је то место оптужнице. Против тираније коју и у савременом добу, у разним деловима света, познајемо, али и против оних који су научили да живе с њом.
Зато ове стихове не треба рецитовати. Треба их гледати у очи. Као огледало. И питати се: ко сам ја у тој слици?
Аутор је проф. српског језика и књижевности из Бора