На путу ка школи мама даје ћерки гомилу непотребних савета. Знам да, као свака мама, жели да девојчица израсте у дисциплиновану, организовану и одговорну особу и покушава да постави “чврсте темеље”. Исто као што знам да ће једнога дана схватити да су ти темељи заправо негде у Кошутњаку где су некада играле одбојку, у неком биоскопу где су се церекале једући кокице, неком пролећном дану када су лизале сладолед и бициклом витлале кругове око Аде. То што је упоређује са другом децом и врши притисак да мора више, боље, снажније, само је удаљава од циља. Јер ништа не мора. Или не може… У свој тој жељи да од своје деце направимо успешне људе заборављамо важне ствари. Поуздан начин да их изгубите је да захтевате од њих више… Јер они увек дају све од себе…
Ако сте у животу имали среће да се дружите са људима у чијим кућама није ништа у савршеном реду, али је љубав толико очигледна да вам се чини да можете да је намиришете, саплетете се о њу и опипате је, знате да више од тога не постоји. И да то нема никакве везе са тим колико су они који ту живе успешни, него са тим колико се поштују и воле. Не постоји несрећније дете од детета које зна да није испунило очекивања родитеља. Осим родитеља који зна да није испунио очекивања детета. Узалуд потрага, не постоји савршен живот, партнер, савршен дан… У једно сам сигурна, ако желите да изгубите људе око себе, захтевајте од њих да буду савршени, то је најлакши начин. Или још боље, покушајте ви да будете савршени… Знам о чему говорим. Године сам потрошила покушавајући то да исправим…