У току су Олимпијске игре, велики спектакл који никога не оставља равнодушним. Наша јавност прати и очекује. Очекује сјајне резултате и лицитира ко ће освојити медаљу сигурно, а ко можда. A сва она надања која буду изневерена (а осим злата се ретко шта признаје) сручиће се на главе спортиста и њихових тренера, вратиће се поражени, дочекаће их неколицина крвожедних новинара које ће они у стиду покушати да избегну шуњајући се по ходницима аеродрома. Али, прича о нашим спортистима је много комплекснија, често болна и тужна.
Наши спортисти су пре свега добили заставу и аманет са највишег нивоа. Отпутовали су и провозали се бродићем по Сени. Представили су себе и своју земљу, а затим се разишли по теренима остављајући кладионице и сународнике да грицкају нокте и чекају резултате.
Исти ти сународници нису приметили колико је наш олимпијски тим бројан када се узме у обзир величина земље из које потичу. Или сународници сматрају како је то наше природно право да будемо фантастични. Они превиђају чињеницу да су сви ти млади људи морали испунити олимпијску норму, достићи високе стандарде пре него што им је име откуцано на списку за Париз. Превиђају године труда и одрицања, такмичења, борбе да се до такве мете стигне.
Од почетка су имали само своје породице и тренере ентузијасте, можда и добронамерне саветнике. Плаћали су школице спорта, родитељи су их развозили по такмичењима, запостављали су школу, дружење, младост. Ризиковали су големо. Одлазили су у свет, продавали свој таленат, па тек онда били признати и код нас.
А онда су, већ афирмисани, пристали да представљају своју земљу. Ми сматрамо да је то нормално, да је то њихова дужност и обавеза. Оне који не пристану, јавно испљујемо. Али, поштено би било да признамо како они немају никакву обавезу према нама, јер им ово друштво (већини њих) готово нимало није помогло да постану олимпијски спортисти. Све то су стекли сами, превазилазећи силне невоље, жртвујући све што се могло.
А онда, после првих освојених медаља у новинама су осванули наслови где се пребрајају новчани износи које ће спортисти инкасирати. Оно што не видимо или не желимо да видимо јесте да, суштински, наши млади спортисти, носиоци медаља, нису награђени тим парама. Њима је држава само вратила дуг, вратила им је све оно што су они сами уложили док се на постоље нису попели. Можда им је и дужна остала. Ту рачуницу нико није направио.
Истовремено, испод сенке Олимпијских игара, десио се још један успех
Објављен је, али не тако громогласно како се то за спортисте чини. Наши млади хемичари су освојили неколико медаља на хемијској олимпијади. Пре њих, мноштво највиших одличја је стигло за математичаре, информатичаре, физичаре. Неке наше школе су појединачно имале запажене резултате на ПИСА тестовима.
Направимо мали квиз сами са собом. Покушајмо да се сетимо имена тих младих људи. Они ће за коју годину бити значајна научна имена на светском нивоу. Зашто не знамо? Зашто то није медијски експонирано? Зашто већина нашег света зна ко су чланови Фудбалског савеза који нас је избрукао, а не зна имена наставника оних школа чији су ђаци успешни на тестирању светског ранга? Знамо чак и имена вођа навијача, сумњивих, а за закон недодирљивих, али нам у мрак тону сви чланови академске заједнице.
Сваки натпросечно успешан ђак пролази исти пут као и млади спортиста
Све почива на личном залагању, породици и безименим наставницима. Ради се годинама са вером у таленат. Али наука не ради под светлима стадионских рефлектора. Не постоји научно новинарство и читаве екипе акредитованих извештача, занимање за припреме, стратегије, исхрану, прогнозе. Нема кладионица. Нема пара. За младог научника постоји само тишина књиге и радног стола. Сатисфакција им је успех на такмичењу, могућност усавршавања и знање. И они одлазе одавде. Али се не враћају. Јер немају домовину. Били су само вест за један дан. И то у моменту планетарног успеха. До тада нас нису интересовали, а неће ни надаље. Они неће добити никакве паре од државе. Јер тој држави не треба наука.
Зато боље пролазе спортисти. Они бар на тренутак имају моралну сатисфакцију, љубав и овације. Њима се друштво закити јер се осећа као део света. Научну омладину лопатама бацамо у исти тај свет са којим се у спорту јуначки надмећемо. Бацимо их и заборавимо све док неко од њих не постане Тесла или Пупин, па им начинимо музеј. Затим се и око тог музеја посвађамо, па га оставимо да труне и пропада.
Наука нам не треба. Њу извозимо или се правимо да не постоји. Она неће да ћути, соли памет свима, превише се истиче, прави се да све зна, просто је неподношљива и, на крају, неупотребљива. Не доноси ни профит, ни популарност, а жуља. Зато ће спортски олимпијци добити новчане награде и националне пензије, овације испред Скупштине и општу љубав, а научни олимпијци пет минута на телевизији са водитељем који не зна шта да их пита, па прича са њима као са децом на новогодишњем вашару. Добиће и визу за одлазак. Да не штрче и не сметају.
Ауторка је професор српског језика и књижевности из Шапца