U toku su Olimpijske igre, veliki spektakl koji nikoga ne ostavlja ravnodušnim. Naša javnost prati i očekuje. Očekuje sjajne rezultate i licitira ko će osvojiti medalju sigurno, a ko možda. A sva ona nadanja koja budu izneverena (a osim zlata se retko šta priznaje) sručiće se na glave sportista i njihovih trenera, vratiće se poraženi, dočekaće ih nekolicina krvožednih novinara koje će oni u stidu pokušati da izbegnu šunjajući se po hodnicima aerodroma. Ali, priča o našim sportistima je mnogo kompleksnija, često bolna i tužna.
Naši sportisti su pre svega dobili zastavu i amanet sa najvišeg nivoa. Otputovali su i provozali se brodićem po Seni. Predstavili su sebe i svoju zemlju, a zatim se razišli po terenima ostavljajući kladionice i sunarodnike da grickaju nokte i čekaju rezultate.
Isti ti sunarodnici nisu primetili koliko je naš olimpijski tim brojan kada se uzme u obzir veličina zemlje iz koje potiču. Ili sunarodnici smatraju kako je to naše prirodno pravo da budemo fantastični. Oni previđaju činjenicu da su svi ti mladi ljudi morali ispuniti olimpijsku normu, dostići visoke standarde pre nego što im je ime otkucano na spisku za Pariz. Previđaju godine truda i odricanja, takmičenja, borbe da se do takve mete stigne.
Od početka su imali samo svoje porodice i trenere entuzijaste, možda i dobronamerne savetnike. Plaćali su školice sporta, roditelji su ih razvozili po takmičenjima, zapostavljali su školu, druženje, mladost. Rizikovali su golemo. Odlazili su u svet, prodavali svoj talenat, pa tek onda bili priznati i kod nas.
A onda su, već afirmisani, pristali da predstavljaju svoju zemlju. Mi smatramo da je to normalno, da je to njihova dužnost i obaveza. One koji ne pristanu, javno ispljujemo. Ali, pošteno bi bilo da priznamo kako oni nemaju nikakvu obavezu prema nama, jer im ovo društvo (većini njih) gotovo nimalo nije pomoglo da postanu olimpijski sportisti. Sve to su stekli sami, prevazilazeći silne nevolje, žrtvujući sve što se moglo.
A onda, posle prvih osvojenih medalja u novinama su osvanuli naslovi gde se prebrajaju novčani iznosi koje će sportisti inkasirati. Ono što ne vidimo ili ne želimo da vidimo jeste da, suštinski, naši mladi sportisti, nosioci medalja, nisu nagrađeni tim parama. Njima je država samo vratila dug, vratila im je sve ono što su oni sami uložili dok se na postolje nisu popeli. Možda im je i dužna ostala. Tu računicu niko nije napravio.
Istovremeno, ispod senke Olimpijskih igara, desio se još jedan uspeh
Objavljen je, ali ne tako gromoglasno kako se to za sportiste čini. Naši mladi hemičari su osvojili nekoliko medalja na hemijskoj olimpijadi. Pre njih, mnoštvo najviših odličja je stiglo za matematičare, informatičare, fizičare. Neke naše škole su pojedinačno imale zapažene rezultate na PISA testovima.
Napravimo mali kviz sami sa sobom. Pokušajmo da se setimo imena tih mladih ljudi. Oni će za koju godinu biti značajna naučna imena na svetskom nivou. Zašto ne znamo? Zašto to nije medijski eksponirano? Zašto većina našeg sveta zna ko su članovi Fudbalskog saveza koji nas je izbrukao, a ne zna imena nastavnika onih škola čiji su đaci uspešni na testiranju svetskog ranga? Znamo čak i imena vođa navijača, sumnjivih, a za zakon nedodirljivih, ali nam u mrak tonu svi članovi akademske zajednice.
Svaki natprosečno uspešan đak prolazi isti put kao i mladi sportista
Sve počiva na ličnom zalaganju, porodici i bezimenim nastavnicima. Radi se godinama sa verom u talenat. Ali nauka ne radi pod svetlima stadionskih reflektora. Ne postoji naučno novinarstvo i čitave ekipe akreditovanih izveštača, zanimanje za pripreme, strategije, ishranu, prognoze. Nema kladionica. Nema para. Za mladog naučnika postoji samo tišina knjige i radnog stola. Satisfakcija im je uspeh na takmičenju, mogućnost usavršavanja i znanje. I oni odlaze odavde. Ali se ne vraćaju. Jer nemaju domovinu. Bili su samo vest za jedan dan. I to u momentu planetarnog uspeha. Do tada nas nisu interesovali, a neće ni nadalje. Oni neće dobiti nikakve pare od države. Jer toj državi ne treba nauka.
Zato bolje prolaze sportisti. Oni bar na trenutak imaju moralnu satisfakciju, ljubav i ovacije. Njima se društvo zakiti jer se oseća kao deo sveta. Naučnu omladinu lopatama bacamo u isti taj svet sa kojim se u sportu junački nadmećemo. Bacimo ih i zaboravimo sve dok neko od njih ne postane Tesla ili Pupin, pa im načinimo muzej. Zatim se i oko tog muzeja posvađamo, pa ga ostavimo da trune i propada.
Nauka nam ne treba. Nju izvozimo ili se pravimo da ne postoji. Ona neće da ćuti, soli pamet svima, previše se ističe, pravi se da sve zna, prosto je nepodnošljiva i, na kraju, neupotrebljiva. Ne donosi ni profit, ni popularnost, a žulja. Zato će sportski olimpijci dobiti novčane nagrade i nacionalne penzije, ovacije ispred Skupštine i opštu ljubav, a naučni olimpijci pet minuta na televiziji sa voditeljem koji ne zna šta da ih pita, pa priča sa njima kao sa decom na novogodišnjem vašaru. Dobiće i vizu za odlazak. Da ne štrče i ne smetaju.
Autorka je profesor srpskog jezika i književnosti iz Šapca