Mnogo je knjiga napisano o obrazovanju i vaspitanju. U potrazi za najboljim modelom obrazovanja i vaspitanja, dva veoma slična pojma, malo smo zalutali. Udaljili smo se od suštine.
U potrazi za najlepšim i najvišim drvetom smo prošli kroz šumu, a da to nismo ni primetili. Izgubili smo se. Posle nekog vremena lutanja i traženja najlepšeg drveta, konačno smo izgubili strpljenje i prvo drvo na koje smo naišli proglasili za najlepše i najviše. Tragično je to što se NAŠE NAJLEPŠE I NAJVIŠE DRVO nalazi na jednoj pustoj livadi i oko njega kilometrima nema ni jednog drugog drveta. Još tragičnije je to što nam je neko drugi rekao da je to najlepše drvo.
Suština obrazovanja i vaspitanja je već u nama. Negde „nazad u glavi“, u srcu, u osećanjima… Kao što većina ljudi zna šta je dobro a šta nije, u tome nam pomaže naša savest, tako isto i većina ljudi zna šta se podrazumeva pod dobrim a šta pod lošim vaspitanjem.
Sibirski haski me je naučio tome šta je pravo vaspitanje i obrazovanje. Ona je bila uspešnija u tome od većine knjiga koje sam pročitao. Neke knjige pišu o obrazovanju i vaspitanju preširoko, neke ne govore o suštini, neke lutaju u potrazi za najlepšim drvetom, neke… Treba samo biti strpljiv i otvorenog uma.
Samim svojim dolaskom je unela radost u našu kuću. Sibirski haski je rasa koja je najsličnija detetu. Mislim na dete koje mi odrasli nismo još „pokvarili“.
Sibirski haski je veliki istraživač. Sa druge strane možemo reći da ne postoji veći istraživač od deteta. U stanju su, mislim i na psa i na dete, sve da primete, sve da vide, sve ih zanima, stalno nešto zapitkuju, sve ih interesuje…
Kako bi na neki način ograničili teritoriju po kojoj mladi istraživači mogu nesmetano da istražuju, mi odrasli moramo oko te teritorije da dignemo ogradu. Ogradu ćemo ojačati sa pravičnošću i doslednošću u odlukama. Mladi istraživači ne bi bili bezbedni van te ograde.
I haski i dete ne znaju da mrze. Oni sve vole. Ne misle loše. Ko je prema njima dobar, oni su još bolji prema njemu.
Stalno su u pokretu. Najveći greh je vezati lancem haskija. Takođe, ne postoji veća kazna za dete od te da mu se na bilo koji način ograniči kretanje. Dete je biće kretanja.
Ljubav, razumevanje, poštovanje i strpljenje je i haskiju i detetu važno, isto koliko i hrana i voda.
Haski koji je vezan lancem ili mu je bilo šta od gore navedenog uskraćeno nije srećan pas. On može da ima sve: najbolju hranu, najskuplji i najlepši povodac, šampionske titule sa 1000 izložbi pasa… ali ako je vezan on je nesrećan. Kao posledica javljaju se nepoželjni oblici ponašanja.
Tako isto i dete može da ima sve: najmodernije igračke, najlepšu sobu, najskuplje patike, rođendan da proslavlja u najpoznatijoj igraonici u gradu…, ali ako je vezano u bilo kom smislu sve gore pomenute materijalne stvari za njega nisu bitne. To je uvek važno isključivo roditeljima.
Svi mi znamo duboko u sebi da detetu moramo da obezbedimo: ljubav, razumevanje, poštovanje, strpljenje, slobodu pokreta i istraživanja, granice, doslednost… To smo znali i pre 10 godina, i pre 50 godina, i pre 300 godina. Ako smo to znali ranije, zašto odjednom sada to nije dovoljno dobro?! Deca su bila srećna i zadovoljna i pre nego što je bilo knjiga o obrazovanju i vaspitanju, i pre nego što su postojali učitelji, pedagozi, psiholozi… Deca su bila srećna i zadovoljna čiji su roditelji bili siromašni ili nepismeni. Deca su se igrala i pre nego što su se pojavile igraonice kao jedino mesto gde se deca danas igraju.
Odgovorni smo mi odrasli. Većina ljudi je uspešno ugušila ono ljudsko u sebi, onaj unutrašnji glas koji govori šta je dobro a šta ne. Ne razmišljamo svojim glavama. Tražimo, kupujemo i prihvatamo tuđe mišljenje bez razmišljanja. Ne vidimo drvo od šume. Ne vidimo ono što nam se nalazi ispred nosa. Uvek smo u potrazi za brzim i laki rešenjima. Kupujemo decu poklonima. Jurimo za trendom. Ako smo nešto pročitali u poznatom časopisu, često iz neproverenih izvora i često od nedovoljno stručnih ljudi, odmah to prihvatamo. Važne su nam materijalne stvari: koje patike nosi dete, da li ima najmoderniji telefon… Ne živimo život svojim glavama, već nam drugi govore šta i kako da radimo. Mi samo slušamo i postupamo po naređenju.
Moj haski nema ni najlepši boks, ni najskuplju hranu, šampon i povodac, pa je opet srećan, pun života i zadovoljan pas. Moj haski je dobio nešto mnogo važnije od toga. Moj haski je dobio ljubav i poštovanje. Moj haski je ravnopravan član naše porodice. Moj haski mene razume iako ne razume šta pričam. I ja sam srećan.
Kada obezbedimo detetu sve ovo, tek onda možemo pričati o obrazovanju i vaspitanju dece, metodama i ishodima rada sa decom, nastavnim planovima i programima…
Učitelj Miki