Свет данас обележава Светски дан учитеља, који је УНЕСКО установио 1994. године. Заправо се овај дан на неки начин надовезује на усвајање Препорука о статусу наставника из 1966. године. Овај датум је прилика да се подсетимо једне чињенице која у времену дигиталних илузија звучи старомодно, али је суштинска: без учитеља нема школе, као што без школе нема друштва које мисли.
Година 2025. у образовању је обележена утицајем вештачке интелигенције. Алгоритми улазе у учионице, у тестове, у оцењивање, па и у саме наставне садржаје. Намеће се питање: шта остаје учитељу у добу у којем машина зна све одговоре? Одговор је једноставан и истовремено дубок — све што је суштинско остаје у његовим рукама. Машина може да израчуна, да понуди чињеницу или пример, али не може да објасни, да препозна недоумицу, да разликује разумевање од памћења. Људски фактор у настави далеко је од само сентименталне категорије – то је суштински услов разумевања света. Фундаментално знање се не стиче репродуковањем информација, већ вођеним мишљењем, које само човек уме да покрене у другом човеку.
У многим развијеним земљама учитељи имају и друштвени статус и материјалну сигурност која одговара њиховој улози. У Швајцарској, Луксембургу и скандинавским државама они су међу најбоље плаћеним стручњацима у јавном сектору. У Јапану и Финској, иако примања нису највиша, учитељи уживају висок углед — њихов ауторитет је културна вредност, у Јапану чак култ. Насупрот томе, у многим деловима света, нарочито у неразвијеним земљама, положај наставника остаје на маргини, уз ниске зараде и симболично поштовање. УНЕСКО упозорава да ће бити потребно више од 18 милиона нових учитеља како би се уопште обезбедило основно образовање за све.
У Србији је положај учитеља вишеслојно обесмишљен. Њихов радни дан није посвећен само знању, већ одржавању реда, административним процедурама и задацима који немају везе са образовањем. Друштво од школе све чешће очекује да буде забавиште и играоница, место за чување деце док су родитељи на послу, а не место увођења у свет идеја, дисциплине и интелектуалног напора. Ауторитет наставника је подривен, критеријуми су снижени, а вредност знања потиснута је забавом и брзим садржајем. Није учитељ тај који је снизио стандарде, већ друштво које је заборавило чему школа служи.
Фундаментално знање, које представља спој разумевања, логике и континуитета, не може бити замењено инстант информацијама. Једна лекција у којој ученик схвати зашто нешто јесте тако, вреди више од десетине дигиталних квизова. Управо зато је учитељ незаменљив — као интелектуални посредник између детета и света.
Важно је подсетити и на нешто што се често пренебрегава: у најразвијенијим земљама и приватно школство је непрофитног карактера. Његов циљ није зарада, већ јавна мисија — исти онај принцип на којем почива и државна школа. Када се образовање претвори у тржишну робу, учитељ престаје да буде ауторитет знања и постаје сервис клијента, а школа губи свој смисао.
Данашњи Светски дан учитеља зато је подсетник да без јавног поверења у школу нема будућности. Ако желимо друштво које мисли, морамо поново признати вредност онога који први после родитеља учи дете да размишља. Учитељ није технолошки вишак у добу вештачке интелигенције — он је управо она интелигенција коју ниједна машина не може да симулира.
Аутор је проф. српског језика и књижевности из Бора