Učiteljica je, na svom času, zamolila svoje učenike da na jednom papiru napišu imena svih drugih učenika u razredu i da ostave malo mesta kraj svakog imena.
Tada je rekla učenicima da razmisle šta je najlepše što mogu reći o svojim razrednim drugovima, te da to i napišu kraj svakog imena. Sat vremena je potrajalo dok su svi bili gotovi, a prije izlaska iz razreda, papire su predali učiteljici.
Preko vikenda, učiteljica je napisala svako ime učenika na jedan list papira i navela sve lepe komentare koje su učenici napisali o svakom pojedinačno.
U ponedeljak je svakom učeniku dala papir s’ njegovim imenom.
Ubrzo su se svi smeškali.
„Zaista?“, čuli su se šapati …
„Nisam imao pojma da nekom nešto značim!“
„Nisam znala da se tako sviđam drugima“ – bili su komentari.
Liste se kasnije nisu više spominjale. Učiteljica nije znala jesu li učenici pričali o tome međusobno, ili sa svojim roditeljima, ali to i nije bilo važno. Vežba je ispunila svoj cilj. Učenici su bili sretni sobom i drugima.
Godinama kasnije je jedan od učenika preminuo i učiteljica je otišla na njegov pogreb. Kapela, kao i ispred nje, je bila prepuna njegovih prijatelja.
Jedni za drugim, oni koju su poznavali mladića, prilazili su kovčegu da bi mu odali poslednju počast, pozdrav. Učiteljica je prišla poslednja. Dok je tamo stajala, jedan od prisutnih, koji je nosio kovčeg, pitao ju je : „Jeste li Vi Markova učiteljica?“ Klimnula je potvrdno glavom.
Tada je on rekao : „Marko je vrlo često pričao o vama.“
Nakon pogreba, skupila se većina Markovih prijatelja iz razreda. Markovi roditelji su takođe tamo bili i nestrpljivo su čekali da razgovaraju sa učiteljicom.
„Htjeli bismo Vam nešto pokazati“ – rekao je otac i izvukao novčanik.
„Ovo su pronašli u Markovom novčaniku kada je preminuo. Verujemo da ćete to prepoznati.“
Iz novčanika je izvukao vrlo istrošeni komad papira, koji je očito bio slijepljen, mnogo puta savijan i otvaran. Učiteljica je bez gledanja znala da je to papir s’ lepim rečima Markovih razrednih drugova.
„Hteli bismo Vam se zahvaliti za to što ste uradili“ – rekla je majka. „Kao što možete videti, Marko je ovo vrlo cenio.“
Svi bivši učenici su se skupili oko učiteljice.
Časlav se nasmešio i rekao :
„Ja svoju listu takođe još uvek imam. U prvoj je fioci mog radnog stola.“
Petrova supruga je rekla :
„Petar me je zamolio da listu zalepim u naš venčani album.“
„I ja svoj listić još uvek imam“ – rekla je Marija. „U mom dnevniku je.“
Vesna je izvukla svoj rokovnik i pokazala svima svoju istrošenu listu.
„Uvek je nosim sa sobom,“ rekla je Vesna i primetila, „Verujem da smo svi sačuvali liste.“
Učiteljica je bila toliko dirnuta da je sela i zaplakala.
Zaplakala je za Markom i zbog svih njegovih prijatelja koji ga više neće videti.
U zajedničkom životu s ljudima često zaboravljamo da će svaki život jednog dana završiti i da nikada ne znamo kada će taj dan biti.
Zbog toga bismo osobama koje volimo i o njima brinemo trebali reći da su nam nešto posebno i važno. Recite im to pre no što bude kasno…