У децембру, када је Кризни штаб донео одлуку да се предметна настава комплетно, од петог разреда основне до четвртог разреда средње школе измести у безбедно онлајн окружење, учитељи су доведени у ситуацију излагања високом ризику од заражавања, јер су и поред великог броја инфицираних короном, остали у непосредној настави. Много пута смо наглашавали колико је тешко одржавати физичку дистанцу међу ученицима млађег школског узраста, а од медицинског дела Кризног штаба упознати смо да су деца тог узраста асимптоматски преносиоци, тако да смо били суочени са додатним стресом, бринући за сопствено и здравље својих породица.
Значајан пораст броја оболелих учитеља био је последица такве одлуке, јер се трансмисија вируса одвијала како у учионици, тако и међу ученицима, као и члановима њихових породица. Постављало се питање о скраћивању броја радних дана у првом полугодишту, јер су директори школа због наглог пораста броја оболелих учитеља, били у немогућности да обезбеде адекватне замене.
Унија синдиката просветних радника Србије је у том периоду редовно прикупљала податке са терена о броју оболелих ученика и учитеља, због чега је захтевала прелазак на онлајн наставу и у млађим разредима основне школе. Као последицу тога имали смо ситуацију да је настава у првом полугодишту нагло прекинута, а ученици ad hoc послати на зимски распуст. Не само да смо били у неповољном положају, већ смо били занемарени и запостављени у образовном систему.
Запослени у основним школама били су до те мере маргинализовани, да су се у првој подели приоритета за имунизацију нашли у трећој групи, у рангу с бескућницима и мигрантима. Иако је таква врста небриге о наставницима и учитељима у међувремену исправљена, и даље немамо прецизне податке о броју вакцинисаних и ревакцинисаних. Међутим, неправда са којом смо од почетка школске године суочени у односу на наше колеге у предметној настави, јесте да смо исто плаћени, иако смо ангажовани са додатним бројем часова у непосредној настави.
Оно што је значајно засметало великом броју учитеља, јесте деградација нашег позива од стране Министарства просвете, науке и технолошког развоја, када смо декларисани као лица задужена за чување деце. Још у мају прошле године, многи учитељи су враћени у своје учионице како би “чували” децу чији су родитељи били радно ангажовани. Непосредна и целодневна настава су наставне активности које се баве образовањем, а не чувањем деце. Посебно су епидемиолошки ризична одељења у целодневној настави, јер је реч о великом броју ученика који није могуће поделити у две групе.
Већ виђено чување деце, опет је актуелно и очигледно је једини разлог због кога ће ученици млађих разреда у наредном периоду долазити у школу. Због оних који не уче на туђим, а ни на својим грешкама, можемо очекивати Пролећни распуст почетком априла (ако не и пре), а не за Ускрс, када је планиран.
Аутор: Весна Јеротијевић, руководилац Ресора за образовни систем УСПРС-а.