Iako učitelji rado pomažu u razvoju deteta, nije njihov posao da decu uče lepom i uzornom ponašanju. Oni bi trebalo da samo mogu da nadograde ono što su roditelji stvorili i da na bazi toga mogu bez većih problema da se bave obrazovnim procesom. Da budu dobri, vredni, lepo vaspitani, tome bi trebalo da ih nauče roditelji. Ja sam i roditelj i učitelj i od učitelja svoje dece ne očekujem da im budu glavni vaspitači.
Jer:
Učitelji nisu dužni da uče moju decu da kažu „molim” i „hvala”. Učitelji bi trebalo da imaju korist od toga što sam ja svoju decu već naučio bontonu.
Oni ne bi trebalo da uče moju decu da ne budu nasilnici. Moj je posao da decu naučim da ne zlostavljaju drugu decu. Učitelji bi trebalo da budu korisnici činjenice da sam ih ja naučio da budu ljubazna i obzirna.
Učitelji ne bi trebalo da uče moju decu da poštuju autoritete. Oni treba da svoj posao prenošenja znanja obavljaju bez teškoća zahvaljujući tome što smo moja supruga i decu tome već učinili.
Učitelji ne bi trebalo da edukuju moju ćerku opasnostima na društvenim mrežama. Nisu oni kupili mom detetu pametni telefon u 12. godini i očekivali od nje da bude svesna odgovornosti koja dolazi s time.
Učitelji ne bi trebalo da uče mog sina higijeni. Do momenta dok ne krene u školu, on treba uveliko da zna da redovno pere ruke, ne ostavlja haos iza sebe i trudi se da bude čist.
Učitelji ne bi trebalo da uče moju decu da nisu jedini na svetu. Da se svet ne okreće oko njih. Da njihove reči imaju težinu, a njihova dela posledice. Da će ih lepa reč odvesti dalje nego laž ili pokvarenost. Da je u redu ponekad oćutati. Da držanje mobitela u ormariću za vreme nastave ne boli. Da ne znaju koliko su srećni što imaju priliku da idu u školu u kojoj ima pitke vode, hrane i učitelja kojima je stalo do njih i koji žele da vide njihov uspeh.
Kad se zapitamo zašto vaše dete još nije naučio tečno da čita, pokušajte da shvatite nešto: ako učitelj mora da ga nauči sve gore navedeno, onda mu ne preostaje mnogo vremena da ga podučava čitanju i pisanju.