Иако учитељи радо помажу у развоју детета, није њихов посао да децу уче лепом и узорном понашању. Они би требало да само могу да надограде оно што су родитељи створили и да на бази тога могу без већих проблема да се баве образовним процесом. Да буду добри, вредни, лепо васпитани, томе би требало да их науче родитељи. Ја сам и родитељ и учитељ и од учитеља своје деце не очекујем да им буду главни васпитачи.
Јер:
Учитељи нису дужни да уче моју децу да кажу „молим” и „хвала”. Учитељи би требало да имају корист од тога што сам ја своју децу већ научио бонтону.
Они не би требало да уче моју децу да не буду насилници. Мој је посао да децу научим да не злостављају другу децу. Учитељи би требало да буду корисници чињенице да сам их ја научио да буду љубазна и обзирна.
Учитељи не би требало да уче моју децу да поштују ауторитете. Они треба да свој посао преношења знања обављају без тешкоћа захваљујући томе што смо моја супруга и децу томе већ учинили.
Учитељи не би требало да едукују моју ћерку опасностима на друштвеним мрежама. Нису они купили мом детету паметни телефон у 12. години и очекивали од ње да буде свесна одговорности која долази с тиме.
Учитељи не би требало да уче мог сина хигијени. До момента док не крене у школу, он треба увелико да зна да редовно пере руке, не оставља хаос иза себе и труди се да буде чист.
Учитељи не би требало да уче моју децу да нису једини на свету. Да се свет не окреће око њих. Да њихове речи имају тежину, а њихова дела последице. Да ће их лепа реч одвести даље него лаж или поквареност. Да је у реду понекад оћутати. Да држање мобитела у ормарићу за време наставе не боли. Да не знају колико су срећни што имају прилику да иду у школу у којој има питке воде, хране и учитеља којима је стало до њих и који желе да виде њихов успех.
Кад се запитамо зашто ваше дете још није научио течно да чита, покушајте да схватите нешто: ако учитељ мора да га научи све горе наведено, онда му не преостаје много времена да га подучава читању и писању.
Slažem se autorom teksta ali učitelj sam, treba da poseduje „hvala, izvini, izvoli“ što često izostane zbog stava nepoštovanja dece. Deci koja polaze u školu je učitelj često osoba koju gledaju „kao u boga“ te su im veliki uzor. Smatram recimo da je neprimereno pitanje učitelja koji se obraća đaku (jedan od primera): „Jel` si lud il` ti noge smrde?“. Procenite sami…..
Tekst na pravi način posmatra temu obrazovanja i vaspitanja. Vaspitajte svoju decu, ako ste u stanju, a ako niste, ne očekujte da škola i nastavnik to urade umesto vas.
O tome ko je sve danas nastavnik, može se raspravljati. To je posledica loše selekcije kadrova i ponižavanja profesije do te mere da se to ne može opisati. Katastrofalna selekcija i izbor kadrova snižavanjem kriterijuma i po sistemu „ja tebi ti meni“, „da me mlađi ne ugroze“ i sl. polazi od univerziteta, na žalost.
Vaspitanje dece se ne završava kućnim vaspitanjem, to bi svako treba da zna. Šta znači „umesto“? Ja moju vaspitanu decu (u stanju sam) šaljem dalje „u život“ i šta dalje? Opet ću ponoviti i držim se toga: odrasli, hteli to ili ne, svojim „odraslim ponašanjem“ vaspitaju decu. Zato odrasli treba da vode računa o svom ponašanju na koje se deca ugledaju. To je vrlo jednostavno.