Да ли је успех резервисан за даровите? Да ли овај свет припада паметнима? Да ли дете мора да буде изузетно паметно да би остварило изузетне домете? Је ли интелектуална даровитост детета довољан услов за изузетан успех у школи?
Одговор на ова, и бројна друга слична питања, је негативан.
Сви знамо да бити „паметан“ и бити успешан није исто. У том смислу, ситуација је забрињавајућа. Од двадесеторо даровите деце само троје оствари успех у животу сразмеран својим способностима. Тек свако друго даровито дете успе да колико толико оствари свој потенцијал у школи. Уз то, многи успешни у школи, нису се баш снашли у животу; а многи неуспешни, или минимално успешни у школи, у животу су постигли много више.
О чему се ради? Шта није у реду?
Сви ми као родитељи, а и као просветни радници, покушавамо да из деце извучемо максимум, али до тог циља није лако стићи. Јасно нам је да осим интелекутуалних способности у освајању успеха учествују и бројне друге способности на које некада успевамо да утичемо, а некада не.
Веровали или не, најчешћи разлог због којег деце не успевају да остваре успех у складу са својим способностима је – баналан. Обичним, народним језиком, он се зове лењост. Имати „памет“ је једна ствар, а користити је – друга.
Објашњење за овај феномен, који је све присутнији – постоји. Начин одрастања већ дуже време од деце не захтева да „користе памет“. Данас, већина деце има пуни комфор и живи у некој врсти реалне бајке. У таквим условима она немају довољно разлога да развију одговорност и вољу. Њихов „мали“ свет постане испуњен забавом. То прерасте у навику, а ми се онда питамо шта се збива.
Живот сваког од нас, зависи од начина функционисања нашег мозга. То је орган који се прилагођава условима окружења. Његов потенцијал је огроман, али ако он нема „иницијативу“, ако нас мишљење „смара“, а маштање „испуњава“, све је узалуд.
Зашто је то тако и шта можемо да урадимо за нашу децу?
Први задатак родитеља, васпитача и учитеља је да децу науче да користе свој мозак и да „мисле“. Њихов успех у школи и животу највише зависи од тога.
Кључна ствар увек је иста и односи се на то о чему дете размишља. Оно о чему не размишља довољно дубоко и озбиљно – не може разумети. То је почетна степеница површности и неодговорности.
Следећи корак је нужна последица. Оно што дете не разуме не иницира вољу да се тиме бави. То отвара путеве ка лењости.
Зато је важно да одрасли имају увид у то о чему и на који начин дете размишља. То је полазиште свих успеха и неуспеха који га очекују. Да о томе мислимо када пође у школу, може бити већ касно.
Пре поласка у школу дете мора бити способно да разликује игру, забаву и обавезе. Мудри родитељи то знају и баве се тим питањем. Чак и када у породици не постоји реална потреба да дете о нечему брине и буде за нешто одговорно, таква потреба се изгради. Та деца се у школи препознају, имају радне навике и одговорност, а игра није све што имају у свом искуству.
То што је дете рођењем добило памет и интелигенцију не мора ништа да значи. То је само материјал на којем се мора радити и то целовито – довођењем детета у ситуацију да „користи своју логику“. Поред тога, треба да бринемо и о осталим факторима успеха, емоционалном доживљају, мотивацији, вољи, самопоуздању, одговорности, ставу према учењу, игри и забави – свему што представља његов свет.
А где је педагогија?
Традиционална педагогија полази од тога да дете долази у предшколску установу или школу са одређеним степеном искустава која даље треба развијати. Проблеми настају када та искуства нису довољна. Није довољно да дете „уме да мисли“ и зна да нешто уради. Битније је на који начин „мисли“ и чиме је упослило свој мозак, него то што зна.
Најважније је да није „преоптеретило“ свој мозак небитним стварима, да није изградило „лош свет у себи“. Ако је то случај, учитељ ће бити принуђен да дете „одучава“, а то је знатно теже него „учити га“. Овде препознајете разлоге све присутнијих проблема са пажњом.
Како помоћи деци да се оптимално припреме за школу?
Нови педагошки концепти, прилагођени условима одрастања деце, подразумевају да се деца „уче да мисле“, а не да усвајају „готова знања“.
Један такав концепт је Креативна школица успеха коју организује удружење Креативни учитељи, а која је настала са циљем да деца на природнији и функционалнији начин развију интелектуалне вештине, способности и навике потребне за постизање успеха у школи који одговара природним способностима детета.
Програм школице заснива се на „кинестетичком“ учењу, агилној педагогији и холистичком образовању. То је програм који има за циљ да децу научи и обучи да користе свој мозак за учење и постизање успеха; да их усмери ка усвајању добрих животних вредности; развију вољу за учењем и школовањем; развију самопоуздање и обезбеде почетни успех.
Почетни успех је разлог свих осталих успеха јер иницира „навику успеха“! Почетни неуспех је разлог осталих неуспеха! Воља за учењем и самопоуздање су основни услови да дете оствари успех у складу са својим способностима.
Када се каже: „Дете напредује у складу са способностима!“, то веома често буде далеко од истине. Дете напредује и складу са својом ангажованошћу и развијеним навикама. До нивоа потпуног искоришћења природних способности, доспе веома мали број деце. Чак и ако је тај ниво задовољавајући, треба да будемо срећни.
Креативна школица успеха постоји да би деца предшколског узраста стекла навику учења, развила самопоуздање, заволела школу и учење. Притом добијају и веома снажну стимулацију интелектуалног развоја јер морају да „укључе“ мозак. Осмишљена је као „тренинг за мозак и тело“ којим се дете у свет науке и учења уводи на природан, спонтан и функционалан начин.
Деца имају утисак да се играју, а у ствари имају обједињен тренинг, физички интензиван као у гимнастици, интелектуално захтеван као у шаху, емоционално активан као на глуми, педагошки интензиван више него у школи…
Шта треба имати у виду?
Даровитост је само потенцијал. Просечне (интелектуалне) способности су сасвим довољне за врхунске домете у школи и животу. Најуспешнији у школи и животу нису они који су најдаровитији, већ они који су вредни и нису упали у замку забаве и лењости, који су развили квалитетне навике и ставове, и који нису свој мозак оптеретили тривијалним стварима.
Да свако дете оствари свој максимум потребна је нова педагогија и нов приступ животним вредностима. Забава је слатка, али мало је оних који ће живети од тог хлеба. Неко мора и да ради!
Оно о чему деца мисле док су мала, одређује њихов живот када стасају. Пробудимо се над мислима наше деце још данас, јер већ сутра може бити касно.
Тања Витас, учитељ, педагошки саветник