Da li je uspeh rezervisan za darovite? Da li ovaj svet pripada pametnima? Da li dete mora da bude izuzetno pametno da bi ostvarilo izuzetne domete? Je li intelektualna darovitost deteta dovoljan uslov za izuzetan uspeh u školi?
Odgovor na ova, i brojna druga slična pitanja, je negativan.
Svi znamo da biti „pametan“ i biti uspešan nije isto. U tom smislu, situacija je zabrinjavajuća. Od dvadesetoro darovite dece samo troje ostvari uspeh u životu srazmeran svojim sposobnostima. Tek svako drugo darovito dete uspe da koliko toliko ostvari svoj potencijal u školi. Uz to, mnogi uspešni u školi, nisu se baš snašli u životu; a mnogi neuspešni, ili minimalno uspešni u školi, u životu su postigli mnogo više.
O čemu se radi? Šta nije u redu?
Svi mi kao roditelji, a i kao prosvetni radnici, pokušavamo da iz dece izvučemo maksimum, ali do tog cilja nije lako stići. Jasno nam je da osim intelekutualnih sposobnosti u osvajanju uspeha učestvuju i brojne druge sposobnosti na koje nekada uspevamo da utičemo, a nekada ne.
Verovali ili ne, najčešći razlog zbog kojeg dece ne uspevaju da ostvare uspeh u skladu sa svojim sposobnostima je – banalan. Običnim, narodnim jezikom, on se zove lenjost. Imati „pamet“ je jedna stvar, a koristiti je – druga.
Objašnjenje za ovaj fenomen, koji je sve prisutniji – postoji. Način odrastanja već duže vreme od dece ne zahteva da „koriste pamet“. Danas, većina dece ima puni komfor i živi u nekoj vrsti realne bajke. U takvim uslovima ona nemaju dovoljno razloga da razviju odgovornost i volju. Njihov „mali“ svet postane ispunjen zabavom. To preraste u naviku, a mi se onda pitamo šta se zbiva.
Život svakog od nas, zavisi od načina funkcionisanja našeg mozga. To je organ koji se prilagođava uslovima okruženja. Njegov potencijal je ogroman, ali ako on nema „inicijativu“, ako nas mišljenje „smara“, a maštanje „ispunjava“, sve je uzalud.
Zašto je to tako i šta možemo da uradimo za našu decu?
Prvi zadatak roditelja, vaspitača i učitelja je da decu nauče da koriste svoj mozak i da „misle“. Njihov uspeh u školi i životu najviše zavisi od toga.
Ključna stvar uvek je ista i odnosi se na to o čemu dete razmišlja. Ono o čemu ne razmišlja dovoljno duboko i ozbiljno – ne može razumeti. To je početna stepenica površnosti i neodgovornosti.
Sledeći korak je nužna posledica. Ono što dete ne razume ne inicira volju da se time bavi. To otvara puteve ka lenjosti.
Zato je važno da odrasli imaju uvid u to o čemu i na koji način dete razmišlja. To je polazište svih uspeha i neuspeha koji ga očekuju. Da o tome mislimo kada pođe u školu, može biti već kasno.
Pre polaska u školu dete mora biti sposobno da razlikuje igru, zabavu i obaveze. Mudri roditelji to znaju i bave se tim pitanjem. Čak i kada u porodici ne postoji realna potreba da dete o nečemu brine i bude za nešto odgovorno, takva potreba se izgradi. Ta deca se u školi prepoznaju, imaju radne navike i odgovornost, a igra nije sve što imaju u svom iskustvu.
To što je dete rođenjem dobilo pamet i inteligenciju ne mora ništa da znači. To je samo materijal na kojem se mora raditi i to celovito – dovođenjem deteta u situaciju da „koristi svoju logiku“. Pored toga, treba da brinemo i o ostalim faktorima uspeha, emocionalnom doživljaju, motivaciji, volji, samopouzdanju, odgovornosti, stavu prema učenju, igri i zabavi – svemu što predstavlja njegov svet.
A gde je pedagogija?
Tradicionalna pedagogija polazi od toga da dete dolazi u predškolsku ustanovu ili školu sa određenim stepenom iskustava koja dalje treba razvijati. Problemi nastaju kada ta iskustva nisu dovoljna. Nije dovoljno da dete „ume da misli“ i zna da nešto uradi. Bitnije je na koji način „misli“ i čime je uposlilo svoj mozak, nego to što zna.
Najvažnije je da nije „preopteretilo“ svoj mozak nebitnim stvarima, da nije izgradilo „loš svet u sebi“. Ako je to slučaj, učitelj će biti prinuđen da dete „odučava“, a to je znatno teže nego „učiti ga“. Ovde prepoznajete razloge sve prisutnijih problema sa pažnjom.
Kako pomoći deci da se optimalno pripreme za školu?
Novi pedagoški koncepti, prilagođeni uslovima odrastanja dece, podrazumevaju da se deca „uče da misle“, a ne da usvajaju „gotova znanja“.
Jedan takav koncept je Kreativna školica uspeha koju organizuje udruženje Kreativni učitelji, a koja je nastala sa ciljem da deca na prirodniji i funkcionalniji način razviju intelektualne veštine, sposobnosti i navike potrebne za postizanje uspeha u školi koji odgovara prirodnim sposobnostima deteta.
Program školice zasniva se na „kinestetičkom“ učenju, agilnoj pedagogiji i holističkom obrazovanju. To je program koji ima za cilj da decu nauči i obuči da koriste svoj mozak za učenje i postizanje uspeha; da ih usmeri ka usvajanju dobrih životnih vrednosti; razviju volju za učenjem i školovanjem; razviju samopouzdanje i obezbede početni uspeh.
Početni uspeh je razlog svih ostalih uspeha jer inicira „naviku uspeha“! Početni neuspeh je razlog ostalih neuspeha! Volja za učenjem i samopouzdanje su osnovni uslovi da dete ostvari uspeh u skladu sa svojim sposobnostima.
Kada se kaže: „Dete napreduje u skladu sa sposobnostima!“, to veoma često bude daleko od istine. Dete napreduje i skladu sa svojom angažovanošću i razvijenim navikama. Do nivoa potpunog iskorišćenja prirodnih sposobnosti, dospe veoma mali broj dece. Čak i ako je taj nivo zadovoljavajući, treba da budemo srećni.
Kreativna školica uspeha postoji da bi deca predškolskog uzrasta stekla naviku učenja, razvila samopouzdanje, zavolela školu i učenje. Pritom dobijaju i veoma snažnu stimulaciju intelektualnog razvoja jer moraju da „uključe“ mozak. Osmišljena je kao „trening za mozak i telo“ kojim se dete u svet nauke i učenja uvodi na prirodan, spontan i funkcionalan način.
Deca imaju utisak da se igraju, a u stvari imaju objedinjen trening, fizički intenzivan kao u gimnastici, intelektualno zahtevan kao u šahu, emocionalno aktivan kao na glumi, pedagoški intenzivan više nego u školi…
Šta treba imati u vidu?
Darovitost je samo potencijal. Prosečne (intelektualne) sposobnosti su sasvim dovoljne za vrhunske domete u školi i životu. Najuspešniji u školi i životu nisu oni koji su najdarovitiji, već oni koji su vredni i nisu upali u zamku zabave i lenjosti, koji su razvili kvalitetne navike i stavove, i koji nisu svoj mozak opteretili trivijalnim stvarima.
Da svako dete ostvari svoj maksimum potrebna je nova pedagogija i nov pristup životnim vrednostima. Zabava je slatka, ali malo je onih koji će živeti od tog hleba. Neko mora i da radi!
Ono o čemu deca misle dok su mala, određuje njihov život kada stasaju. Probudimo se nad mislima naše dece još danas, jer već sutra može biti kasno.
Tanja Vitas, učitelj, pedagoški savetnik