Родитељи почињу сумњати у моје критеријуме за оцењивање, моје доживљавање ученика, траже скривене мотиве за то што сам њихово дете упозорила због нечега
Није исто бринути о једном детету или о њих двадесет троје. Мој разред има 23 ученика. Двадесет три главице. Плавокоси, смеђокоси, дугокоси или кратко ошишани, смеђооки или сјајних зелених очију, сви су они моји драги малишани.
Понекад ми је то теже објаснити родитељима него ученицима. Ове сам школске године већ након два дана знала име свакога од њих (и сама сам била пријатно изненађена тиме), а већ почетком октобра постали смо прави тим.
Када долазе на индивидуалне разговоре, родитеље највише занима како се њихово дете сналази у разреду, што ради…
Отприлике средином наставне године у првом разреду почињу и примедбе:
„Нисте приметили да дете А гура моје дете!”
„Дете Б говори ружне речи и не желим да моје дете седи с њим”…
Кад чујем такве примедбе, полако заузимам обрамбени став или преиспитујем ситуацију. Последњих дана родитељи ми, незадовољни понеком слабијом оценом свог детета, често говоре:
„Код куће је све знао”
„Код куће пише као виолина”
„Код куће сабира и одузима готово напамет” итд.
Родитељи почињу сумњати у моје критеријуме за оцењивање, моје доживљавање ученика, траже скривене мотиве за то што сам њихово дете упозорила због нечега… Недавно сам, чак, приметила једног родитеља како хода лево-десно испред нашег прозора и завирује у учионицу као да нешто важно кријемо унутар своја четири зида. Отворила сам прозор и позвала га да уђе у учионицу, али је остао испред учионице гледајући у наше прозоре.
А што ми то кријемо унутар своје учионице? Што то учитељица чини да је поједини ученик другачији у школи него код куће? Које погрешно дугме притиснем па ми ученик не показује знање које, према речима родитеља, показује код куће?
Има дана када тај ученик проведе више времена са мном него с родитељима, и у разреду је окружен вршњацима који, као и он, имају одређене потребе. Кад је у разреду, сваки ученик треба да сачека ред да нешто каже, треба да зна правила понашања у заједници и да сачека својих пет минута. Ако ученик та правила није научио у својој породици, сви имамо проблем.
Оцењивање је јавно, унутар разреда.
Врло често ученици сами процењују своје знање, а понекад и једни друге испитују и оцењују. Кад, на пример, испитујем природу и друштво за одличну оцену, ученику не постављам низ потпитања да би тачно одговорио, не климам главом сугестивно како бих га подстакла или потврдила његов тачан одговор, нити му помажем шушкајући први слог тачног одговора.
Критеријуми вредновања знања и залагања ученика сасвим су јасни и доступни родитељима, па се они и сами могу уверити што је све потребно за одличну оцену.
„Данас не стижемо то да купимо, купићемо неки други пут” – прибор наш свагдашњи. Можда звучи смешно, али због таквог односа према обвезама с неким родитељима водим велику борбу.
Ученици понекад немају свеске, не донесу потребан прибор за ликовно, не држе се распореда, за пројект „Једи здраво, буди здрав” не донесу ниједну намирницу, али први су у реду кад треба пробати слаткиш. Први пут сваком ученику прогледам кроз прсте, позајмим му оно што му недостаје, снађемо се, но онда заборављање прибора полако пређе у навику или ми пак родитељ на индивидуалним разговорима каже:
„Знате, ми радимо и не очекујете ваљда да сваког дана завирујемо у школску торбу свег детета и пазимо шта му је потребно!”
Још нисам набавила чаробни штапић помоћу којег бих могла, затреба ли, да створим 10 додатних свезака или пет водених боја или, пак, као неки дан, 12 црних фломастера. Али родитељу је важно само његово дете, а ја у разреду имам двадесет троје деце! Родитељ не набави за своје једно дете, а како ћу ја за њих десеторо…
Моји ђаци радо ми причају своје мале животне приче. Слушајући их, јасно ми је да наш разред постаје важан део њиховог живота, њихова нова породица. Повезаност с том школском породцом код неких ученика је посебно снажна и дуготрајна.
Стога молим родитеље да верују мојим проценама, а у властитој кући нека буду принципијелни родитељи који ће од своје деце тражити да реше задатке који су им намењени. Нека учествују у животу своје деце и у властитом дому, говоре о школи афирмативно подстичући их на учење.
Волела бих да родитељи прочитају овај текст и верују учитељици своје деце. Они нека буду родитељи, а мени нека допусте да будем учитељица! Јер, није исто бринути о једном детету или о њих двадесет троје.
M C