Већ скоро две године кроз рубрику ”Ми ВАС питамо” разговарамо са наставницима, психолозима, педагозима, са људима који су у учионици свакодневно и носе драгоцена искуства која би пре сваке реформе надлежни трабало да чују.
Сваки разговор понудио је различите погледе на образовни систем и оно што му недостаје, а наша саговорница ове недеље била је учитељица из Ниша Сузана Миљковић. Сузана ради у ОШ ”Краљ Петар I“, а 2015. године проглашена је једним од најбољих едукатора у Србији. Свако питање које смо јој у интервјуу поставили заслужује да буде текст за себе. Овај први би требало да прочитају сви родитељи и наставници. Баш сви.
Да ли је школа данас место на које се долази са осмехом и од чега то зависи? Ово је прво питање на које је Сузана одговорила.
Ево шта нам је рекла:
”Као неко ко је провео више од три деценије у учионици, школским ходницима и у разговорима са генерацијама деце, родитеља и колега, рећи ћу директно и без улепшавања: школа данас све ређе започиње осмехом, али то није неизбежна судбина – то је последица избора које свакодневно правимо.
Ако погледате уџбенике из педагогије, рећи ће вам о ,,стимулативном окружењу“ и ,,мотивационим факторима“. У стварном животу, ствари функционишу много дубље и једноставније.
Зашто је осмех постао реткост?
Данашња школа је под огромним притиском са свих страна и деца то осећају. Инфлација одличних оцена и трка за просеком је свима позната. Деца више не долазе да науче нешто ново, већ да „преживе“ испитивање и сачувају 5,00 просек. Страх од грешке је убио радост радозналости. Наставницима је наметнута бирократизација уместо људскости.
Наставници су затрпани администрацијом, праћењем протокола и дефанзивним радом да би се заштитили од потенцијалних тужби или притисака, због чега често губе енергију за оно најважније, живи контакт са ђацима. Осмех на улазу у школу не доноси нов намештај, нити најновије паметне табле. Доносе га људи и међусобни односи.
Наставник као микроклима учионице је најбитнији фактор. После 35 година тврдим: један наставник може да спасе дан детету, или да га уништи. Деца не памте лекције које смо предавали, али непогрешиво памте како су се осећала у нашој близини. Када наставник уђе са страшћу, када види дете као људско биће, а не само као број у дневнику, учионица постаје сигурно место. Осмех не значи изостанак дисциплине, деца воле границе, али воле када су оне постављене са поштовањем.
Такође, веома је битан однос куће и школе. Потребно је партнерство, а не рат. Ако дете код куће слуша да су наставници ,,неспособни“ или ,,неправедни“, оно у школу долази са штитом и мачем, а не са осмехом. Када родитељи и школа наступају као савезници који заједно вајају младог човека, дете осећа сигурност.
Вршњачка атмосфера и осећај припадања су најважнији фактор деци. Ђаци у школу долазе пре свега због других ђака. Ако се у школи негује култура у којој је у реду бити другачији и где се исмевање не толерише, деца ће долазити са радошћу, чак и када их чека тежак контролни из математике.
Највећа заблуда коју сам видела током каријере јесте мишљење да деца воле „лаке“ наставнике који ништа не траже. То није тачно. Деца највише поштују и са највише осмеха долазе код оних наставника који су строги али праведни, који траже много, али дају још више подршке. Осмех не долази из одсутности труда, већ из присутности поверења.
Када кажем да је то последица избора које свакодневно правимо, не мислим на велике, системске реформе или министарска упутства – мислим на десетине малих, често неосетних одлука које сви ми у овом троуглу (наставници, родитељи и деца) доносимо од тренутка када се пробудимо. То су лични избори које правимо као наставници.
Избор између предмета и детета: да ли ми је важније да по сваку цену „пређем градиво“ предвиђено за тај час, или да застанем на три минута јер видим да је одељење потресено, уплашено или ван себе? Избор да прво проведемо минут као људска бића, па тек онда као предавач и слушаоци, мења све.
Избор реакције на грешку: када дете уради нешто погрешно (било у знању или понашању), имамо избор да то искористимо за срам или за учење. Избор да се каже: ,,У реду, ово није било добро, хајде да видимо како да поправимо“ уместо „Како то опет не знаш?“ дефинише да ли дете следећи пут улази у школу са страхом или с поверењем.
Избор између ауторитета положаја и ауторитета знања/емпатије: однос ,,Ја сам професор и ти мораш да ме слушаш“ ствара отпор. Избор да се ауторитет гради кроз праведност, стручност и доследност ствара поштовање.
Избори које правимо као родитељи су битни. Избор шта питамо када дете дође кући: Прво питање у већини домова данас гласи: ,,Шта си добио/ла?“. То је избор да вреднујемо резултат уместо процеса и заиста утиче на то да деци школа постане само ,,ловачка сезона“ на петице. Избор би био да питамо: ,,Шта сте данас занимљиво радили?“ или ,,Јеси ли помогао/ла некоме данас?“
Ученици такође имају своје изборе.
Избор односа према вршњацима почива не дететовом личном избору али сам сигурна да се он обликује превасходно у кући, васпитањем, вртићу или предшколској установи. Да ли бирам да се смејем са неким, или да се смејем некоме? Избор да се приђе детету које седи само на одмору гради атмосферу у којој нико не долази у школу са грчом у стомаку.
Избор преузимања одговорности је нешто што треба учити од малена током игре, а у школи се он надограђује. Да ли бирам да улажем труд и развијам радозналост, или да школа за мене буде само ,,одрађивање казне“ на коју ме родитељи шаљу? То су неки избори који нас уче да бирамо однос уместо формализма.
Школа тако постаје место са осмехом оног тренутка када сви заједно изаберемо да нама не управља страх, страх наставника од инспекције и родитеља, страх родитеља за будућност детета и страх детета од лоше оцене. Када страх заменимо поверењем кроз ове свакодневне изборе, осмех се враћа сам од себе.”