Roditelji su najvažniji, ali ne i jedini vaspitači, kaže za naš portal Suzana Veljković, učiteljica iz Niša kojoj je rad sa decom mnogo više od posla.
Suzana je samostalni pedagoški savetnik, prosvetni inovator u razrednoj nastavi, dobitnik nagrade za Najboljeg edukatora 2014. godine. Ona nije samo predavač, već neko u čijem srcu deca ostavljaju trag, svako svoj, drugačiji i poseban.
„Na svom putu odrastanja, deca se susreću sa vršnjacima, decom različitih uzrasta i odraslima. Polaskom u školu u dečji svet ulazi i učiteljica. Ona dobija značajnu ulogu u vaspitanju i obrazovanju tih mališana zajedno sa njihovim roditeljima. Svi zajedno možemo biti detetovi dobri ili loši vaspitači, odnosno možemo pozitivno ili negativno uticati na razvoj i obrazovanje deteta. Upravo zato smatram da je izuzetno bitna dobra saradnja na relaciji nastavnik – roditelj.“ – rekla je Suzana Veljković kad smo je pozvali da za naš portal govori upravo na ovu temu – saradnja roditelja i učitelja.
Šta zapravo čini dobru saradnju na relaciji nastavnik – roditelj?
Kao što je za opstanak svake porodice neophodna sloga, jedinstvo i međusobno razumevanje, tako je od izuzetne važnosti da se izgradi sloga i jedinstvo na relaciji nastavnik – roditelj i potpuno ravnopravno deluje kako na vaspitnom, tako i na obrazovnom razvoju deteta. Polaskom u školu svako dete postaje ravnopravni član jedne velike porodice zvana odeljenje.
Na prvom mestu, saradnja treba da bude individualna ali uz uključivanje oba roditelja. Temelj dobre saradnje je međusobna informisanost o detetu na početku prvog razreda: karakteru i zdravstvenom stanju deteta, emocionalnoj klimi u porodici, šta dete voli, šta ne, koje su mu najveće snage, a šta slabosti, šta ga najviše motiviše, kako reaguje u pojedinim situacijama…
Kako vreme odmiče roditelji će od mene dobijati informacije o svom detetu – kako se ponaša u kolektivu, kako napreduje, da li je u stanju da prati obrazovne zahteve, sa kim se druži, kako reaguje na iznenadne situacije u školi…
Jednom rečju, saradnja treba da je obostrano korisna sa ciljem postizanja najboljih mogućih rezultata svakog deteta ponaosob.
Koje su najčešće prepreke u uspostavljanju dobre saradnje s roditeljima na koje nailazite vi i vaše kolege?
Na uspostavljanje dobre saradnje mogu da utiču način međusobne komunikacije, očekivanja roditelja i stepen zainteresovanosti roditelja za saradnju.
Od načina međusobne komunikacije i od očekivanja roditelja zavisi da li će roditelji biti zainteresovani odnosno nezainteresovani za školski život i napredovanje svog deteta. Na građenju pozitivne komunikacije treba svakodnevno raditi uključivanjem obe strane.
Komunikacija treba da se zasniva na što objektivnijem sagledavanju potreba i mogućnosti deteta iz čega proizilazi druga prepreka u uspostavljanju saradnje, a to su očekivanja roditelja koja treba da su dovoljno visoka ali realna i u skladu sa detetovim sposobnostima. Nije redak slučaj da su očekivanja roditelja mnogo veća. U tim situacijama krivac za neispunjena očekivanja je učitelj/učiteljica. Ukoliko tada roditelj stane na stranu svog deteta desiće se da to postane način da se dete brani od nerada i neodgovornosti, a učiteljica izgubiti na autoritetu. U interesu deteta, roditelji bi u ovakvim situacijama trebalo da prihvate stav i mišljenje učiteljice, da pred detetom ne ispoljavaju svoje negodovanje, da ne izbegavaju susret sa učiteljicom, već se opet vratiti međusobnim razgovorima. Tu smo jedni za druge da se razumemo, podržimo i pomognemo.
Koliko učitelj može pomoći detetu čiji je roditelj nedovoljno uključen? I može li uopšte?
Pod terminom „biti uključen“ ne podrazumevam samo fizičko prisustvo roditelja i eventualnu razmenu nekoliko rečenica.
„Biti uključen“ podrazumeva celovitu uključenost roditelja u školski život svog deteta i to na svim nivoima školovanja. Takođe podrazumeva odnos između roditelja i učitelja u kom su jednaki, aktivni i odgovorni.
Na žalost, postoje i roditelji koji se nedovoljno uključuju ili se nikako ne uključuju smatrajući da je tako bolje za njihovo dete, da će se tako dete pre osamostaliti i slično.
Naravno da će učitelj pokušati sve što je u njegovoj moći da uključi i takvog roditelja i ostvari međusobnu saradnju. Veća je šansa ostvariti saradnju sa takvim roditeljima čija su deca u mlađem školskom uzrastu, ali kako dete raste i sa prelaskom na predmetnu nastavu, ta saradnja postepeno jenjava. Na tom polju treba ozbiljno poraditi. Na nama, prosvetnim radnicima je da budemo uporni, da pokušavamo ne jednom već više puta. I mali pomak će dobro doći i roditeljima, i deci, i nama koji radimo sa tom decom. Teško jeste – ne i nemoguće.
Od čega zavisi autoritet učitelja? Od sistema vrednosti u društvu, stava roditelja koji pred decom pokazuju ili od učitelja samog?
Od svega pomalo.
Što se tiče sistema vrednosti u društvu citiraću srpskog filozofa, prosvetitelja, reformatora i najvećeg srpskog književnika 18. veka Dositeja Obradovića: “Sitni su oni ljudi koji učiteljev rad za sitno smatraju”.
Vaspitati i obrazovati mlado biće je dugotrajan, svakodnevni i složen proces. Obrazovanje je trpelo i trpi promene, ali samo u pojedinim delovima, nikada iz korena što je i nemoguće jer su koreni duboko. Ne vidim sebe kao nekog ko će menjati obrazovanje, jer kao jedinka to ne mogu, ali zato mogu da menjam i prilagođavam sebe u zavisnosti od učenika i njihovih roditelja koje dobijem na početku prvog razreda.
Poziv prosvetnog radnika treba vratiti na mesto koje mu pripada.
Svako dete je jedinka za sebe, jedinstvena ličnost i da u skladu sa takvim detetom treba prilagoditi zahteve, ponašanje, očekivanja obe strane. Deca uče po modelu. Kako se ponašaju roditelji, šta i kako rade, govore… takvo će biti i dete. Ako roditelji govore negativno o školi, učitelju/nastavniku, isti stav, ponašanje i reakcije imaće i dete. I obrnuto. Takođe, to se isto odnosi i na učitelje. Vremenom, deca počinju da „liče“ na svoje učitelje. Da bi dete usvojilo pozitivan model ponašanja učitelja, neophodno je da učitelj bude organizovan, motivisan, komunikativan, strpljiv, realan, inovativan, kreativan, da se sam pridržava pravila koja postavlja učenicima i da iznad svega uvažava učenike. Odnos na relaciji učitelj-učenik je dvosmeran. Koliko daš toliko se vrati. Često i više od očekivanog!
Dete se ne rađa ni dobro, ni rđavo. Biće vredno, učtivo i istrajno ako ga naučimo da takvo bude. Isto tako, ako živi u nepovoljnim uslovima ono će naučiti da bude drsko, lenjo, nedruštveno, agresivno. Posmatrajući nas, roditelje i učitelje, dete uči šta treba vrednovati , kako se ponašati, šta i kako uraditi. MI smo važne osobe u životu deteta.
Kad je reč o vaspitnom aspektu, tu se loptica često prebacuje iz jednog u drugo dvorište. Kao učitelj sa skoro tri decenije iskustva, koji deo vaspitne uloge prihvatate na sebe, a šta je zadatak porodice?
Koliko god vremena učitelj provodio sa svojim učenicima u školi, presudnu ulogu u razvoju ličnosti deteta ipak ima njegova porodica.
Na ponašanje i formiranje ličnosti deteta znatno utiče vaspitni stil porodice. Njena vaspitna uloga ogleda se u socijalnom, emocionalnom, intelektualnom i moralnom podsticaju deteta. Na roditeljima je da nauče svoje dete da prihvata druge osobe i povezuje se sa njima, da oseti sigurnost da pripada porodici, da je željeno i voljeno, da u istoj može uvek naći sigurnost i podršku. Takođe je veoma bitno da roditelji nauče dete da sarađuje sa drugim osobama, da deli, da se pridržava određenih pravila ponašanja, da razvije odgovoran odnos prema sebi i drugima.
Vaspitna uloga učitelja je da deluje preventivno, da kreira pozitivno okruženje, podstiče dečiji razvoj, da uoči prve znakove rizičnog ponašanja i reaguje blagovremeno sa ciljem daljeg razvoja.
Kroz obrazovni rad ostvaruju se i vaspitni zadaci: povezivanje stečenih znanja, umenja, veština i njihova primena, razvijanje tolerancije, empatije, odgovornosti, poznavanje svojih obaveza i prava, ali i poštovanje prava drugih.
Na kraju, ono što je sigurno, to je da svi želimo dobro deci, samo se ponekad na tom putu izgubimo ili ne vidimo stvari istim očima. Šta biste savetovali svojim kolegama – kako da uspostave dobru saradnju s roditeljima?
Jedinstveni recept za dobru saradnju sa svim roditeljima – ne postoji. Lepo ste rekli da ne vidimo svi stvari istim očima ili ih posmatramo iz drugačije pozicije. Obe strane treba da se potrude da uđu u cipele onog drugog.
Roditelji najčešće sarađuju sa učiteljima koji imaju smisla za komunikaciju, koji su neposredni, koji pokazuju i dokazuju svoju dobronamernost i za koje se zna da neće zloupotrebiti ukazano poverenje.
Ono što meni lično pomaže u prevazilaženju onog početnog jaza na relaciji roditelj-učitelj jesu (pored roditeljskih sastanaka i individualnih razgovora koje realizujemo svi koji se bavimo neposrednim radom sa decom) zajednički sastanci sa manjim grupama roditelja koji daju izuzetne efekte jer se na ovaj način međusobno povezuju roditelji čija su deca slična po napredovanju ili čija deca napreduju sporijim tempom. U dogovaranju ili rešavanju zajedničkih problema roditelji dolaze do spoznaje da nisu sami i jedini sa određenim problemom, imaju mogućnost da iznesu svoje mišljenje, predlog, sugestije. Postaju opušteniji, stiču poverenje jedni u druge, otvoreniji su u komunikaciji i za saradnju.
Takođe, različita predavanja za roditelje o temama koje ih zanimaju, zajedničke radionice sa roditeljima i decom, uključivanje roditelja u realizaciju akcija, projekata, manifestacija, priredbi… sve to utiče na jačanje saradnje sa roditeljima.
Velika snaga za postizanje dobrih rezultata u vaspitanju dece leži u međusobnom razumevanju i dobro organizovanoj saradnji, jer su porodica i škola dva najvažnija faktora u vaspitanju mladog naraštaja.
Treba živeti i delovati posebno, a ipak zajedno!