„Драга учитељице,
Ево га опет оно доба године. Кад треба постићи све што у току године због обавеза према деци нисте успели. Кад треба средити папирологију, надокнадити пропуштено, одржати додатне састанке с родитељима, посветити се деци која се, некако, увек на крају школске године сете да је требало да уче раније. Ту су и родитељи који се своје деце сете тек тамо пред закључивање оцена – срећно са њима.
Углавном, притисак је поново ту.
Јасно ми је колико волите свој посао (јер, то је нешто што може радити само онај ко воли). Јасно ми је и колико задовољство тај посао може да донесе, кад видите своје ђаке како раде, уче, грабе напред, а касније и заиста постигну успех који је једним делом сигурно и ваша заслуга. Ипак, док то не дође, ту су свакодневне обавезе према деци чију је пажњу готово немогуће задржати у овом периоду године – кад се буди пролеће и свака травка на игралишту им је занимљивија од школске клупе.
Постајете уморни. Ту су деца којој је потребна посебна пажња. Деца која имају породичне проблеме, па шта сад радити с њиховим оценама? Како им помоћи, независно од школе? А шта са онима који су пропустили градиво и баш сад желе да надокнаде? Или онима чији родитељи неумољиво инсистирају да они знају за више од онога што сте ви оценили? И шта са препаметном децом коју нема ко да подстакне код куће? Допунска настава, допунска папирологија, непланирани родитељски, отворена врата… Доступност 24 часа, у нади да ће се јавити родитељ детета у које полажете толико наде, а за које код куће нико нема времена…
Могу само да замислим колико је све то тешко…
Вероватно има и родитеља који не комуницирају, оних који се вечито жале и оних који сматрају да је образовање њихове деце искључиво ваш посао. А ви се питате како је могуће да буду незаинтересовани за сопствено дете и грдите себе што дозвољавате да се све то одрази и на вашу породицу, ваш приватни живот…
Знам да не мења много ствари, али ја желим да вам кажем – свесна сам свега што радите за моје дете и неизмерно сам вам захвална. Ваша улога у животима моје деце била је од огромног значаја за њихово образовање и развој. Ви сте код њих подстакли ту унутрашњу жељу да уче и постану бољи. Моја деца су бољи људи зато што познају вас.
Због посла који неуморно обављате, помажете деци да уче и развијају своје умове, шире перспективе и боље схвате свет у којем живе. Градите им свест и савест, истовремено негујући њихову природну интелигенцију. Ваш је утицај немерљив. Ваше место у животима моје деце је једно од најважнијих. Ви сте ти који одгајате генерације које ће обликовати нашу будућност.
И док се пробијате кроз овај период године који сада почиње, под теретом умора и обавеза, никад не заборавите све ово што сам рекла. Од вас зависе наша деца. Ваша дела и ваше речи толико утичу на њих, да се понекад запањим.
Тога се увек сетите. Сетите се и тога да има много родитеља који цене оно што радите за њихову децу.
Јер, ви сте важна карика у животу сваког детета које уђе у вашу учионицу. Ваш посао један је од најчаснијих на свету. Хвала вам учитељице, хвала за све што чините.
С најдубљим поштовањем и огромном подршком,
Једна мама”
И. Т.