U jednom odeljenju trećeg razreda deca su s nestrpljenjem čekala ekskurziju. Učiteljica ih je obavestila da je sa roditeljima na roditeljskom sastanku dogovoreno da svi učenici putuju bez izuzetka.
Troje mališana je zbunjeno gledalo u – tablu, klupu i vrhove ostarelih patika. Oni su pre dve nedelje rekli učiteljici da na ekskurziju ne mogu da idu.
***
Bila je jedna radim-dva-posla-mama. Za potrebe priče zvaćemo je Sonja. Sonja je radila u lokalnom restoranu kao konobarica, a popodne u call centru jedne firme za prodaju melema i krema. Nije nikad imala vremena da ćerku odvede u park ili joj pomogne oko domaćeg. Bivši muž je uvek kasnio sa alimentacijom, kao otprilike i svaka plata. Niko joj nije rekao da roditeljstvo ovoliko košta, ali je znala da je skuplje ostati nesrećan, pa je radila po ceo dan za svoje dete.
Ulagala je svaki dinar u Teodoru, ali opet nije bilo dovoljno za sve. Obezbedila bi joj knjige, užinu, sve ono što treba i mora. U toj raspodeli onog što može i ne može, ekskurzija je, na primer, bila luksuz.
Tako je Teodora rekla učiteljici posle časova da ne može da ide na ekskurziju.
***
Kod Mihajla i Danila situacija je bila jednako složena. Braća su živela sa ocem i majkom, ali je porodica jedva preživljavala. Život na selu značio je da i deca rade na zemlji i pomažu oko stoke. Vremena i para nikad dosta – pa ni ekskurzija nije mogla da dođe u obzir. Učiteljici je Danilo stidljivo predao papir na kom je skoro dečjim rukopisom pisalo: Mihajlo i Danilo ne idu ove godine na ekskurziju.
Nemam vremena, neko decu treba da izdržava
Bio je jedan preduzetnik-tata. Za potrebe priče zvaćemo ga Mile. Mile je odrastao u siromaštvu, jedini iz odeljenja u nemarkiranim patikama sa pijace, večito u duksericama koje je brat prerastao. Otac je radio, majka je bila domaćica, pa je u kući uvek imalo šta toplo da se pojede, al’ za firmiranu garderobu i skupe izlaske nije bilo. Tako je Mile rastao i rešio – njegova će deca „lepo da se nose“, nema izdvajanja iz društva, nema propuštanja ekskurzija, nema bede. Pa je radio.
Znao je, naravno, kako to sa strane izgleda što nikad ne stiže na sinovljeve utakmice ili ćerkine koncerte u muzičkoj školi. Dok se pravdao, pratili su ga pogledi drugih roditelja. Osuđivali su ga i on je ponovo bio isti onaj mali odrpan Mile u patikama s pijace među decom u Air Max original patikama. Oni superiorni, on – nula.
Pa je rešio „da tera kontru“.
Kad ga pitaju što ne ostane da gleda utakmicu rekao bi odsečno:
– Nemam vremena. Neko decu treba i da izdržava. Kad bih išao da gledam svaku Ivanovu utakmicu, jednom bi se desilo da nemam dovoljno para da mu finansiram treninge.
Računica mu je bila prosta. Ulaže sav svoj novac u decu, ali nimalo vremena.
– Znaš kako kaže ona narodna „ne može i jare i pare“, e pa tako i mi! Majka ga ponekad gleda, šta će mu uostalom roditelji u publici, pa nije on Đoković! – ovo mu je bio glavni argument, posle toga bi s uživanjem posmatrao kako se sagovornici trude da se ne prekrste ili zgroze.
Znao je, neće izdržati do kuće, već će u kolima da započnu tajnovit dijalog – tobož da ne čuju deca. Jesi li čuo kako je rekao ono za Đokovića? A ti što kaže kako nema vremena za rođeno dete, ej!
Deci je, naravno, sve bilo jasno – iako roditelji nisu pomenuli nijedno ime. Posle, kad stignu kući, svako bi se zakucao ispred svog ekrana, u dnevnom boravku gde su kao porodica imali vremena jedni za druge.
Za razliku od nekih – eto to bi ostalo neizrečeno kad se pogledi roditelja nakratko sretnu iznad displeja.
Radim za decu
A bio je tako i jedan radim od kuće-tata. Za potrebe priče zvaćemo ga Marko. Nije mu uvek uspevalo da završi sve radne zadatke ako ćerkama ne da mobilni telefon i tablet kad se vrate iz škole. Samo bi zaglibio u tom vrtlogu i telefon je bio spas. On je radio isto kao Mile, da bi uložio u svoju decu. Ipak, živeo je u iluziji da im pored svega materijalnog poklanja i svoje vreme – jer eto, tu je, po ceo dan u kući (samo je malo iza ekrana).
– Ne možeš od toga da pobegneš – govorio bi na roditeljskim sastancima, dečjim rođendanima i prilikom slučajnih susreta sa poznanicima – Danas je to jedini način da smiriš dete. Ne može se mimo sveta. Uostalom, kako bih mogao na miru da završim posao ili popričam s nekim?
Uglavnom bi dobio podršku za svoje stavove, mnogo veću nego Mile koji otvoreno kaže: nemam vremena da sedim pored žene i dece i da svako gleda u svoj telefon. Retko ko je znao da Mile s bar jednom nedeljno odvede Ivana u selo, pa zajedno šutiraju loptu i „razgovaraju kao dva muškarca“. Ili da sluša kako ćera vežba jednu te istu etidu sat vremena u svojoj sobi. Pokušavao je da nađe meru, da bude više s njima, al’ bi ga uvek povuklo da radi i zaradi – da ima za decu.
Na roditeljskom sastanku
– Može li se u dete uložiti nešto drugo osim tih para? – pitala ih je učiteljica na vanrednom roditeljskom sastanku. – Svi znamo da su krizna vremena i da svi dajemo maksimum za svoju decu. Razmislite samo, svi radimo da bi oni išli na ekskurziju, da imaju šta da pojedu, da se obuku, da rastu i razvijaju se. Ali da li pričamo mi sa našom decom? Da li oni znaju da nije lepo smejati se drugu što nema para da ode na ekskurziju? Jeste li znali da troje dece iz ovog odeljenja do juče nisu bili na spisku za školsko putovanje?
Roditelji su se zgledali. Niko nije znao – ko su deca koja nemaju. Ko su ti roditelji.
– Nije više važno sada ko su ta deca. Oni putuju na ekskurziju, jer je jedan od vas uplatio novac i za njihovo putovanje.
Roditelji su se ponovo zgledali. Niko nije znao – ko su ti roditelji kojima je dete došlo iz škole i reklo: Mama, tata, moja drugarica ne može na ekskurziju. Ko su ljudi koji ulažu u svoju decu više od tih para?
– Razgovarajte sa svojom decom. Koliko god vam se činilo da nemate vremena za tako nešto ili da su premali i ne razumeju. Oni rastu brzo i dok se okrenete oni će biti oni koji grade naš svet. A koje lekcije im pružamo? Gde je tu drugarstvo ako se podsmevaju nekome što nema para?
Ovaj roditeljski sastanak sam sazvala najviše zbog dečaka koji je otišao kući i rekao svom ocu: Tata, ne idemo svi na ekskurziju, jer su neki moji drugari siromašni.
Jedan dečak. Možda su i ostala deca rekla nešto kod kuće. Možda nisu. Nije važno sada. Ali jedno treba da znate – samo se jedan otac pojavio u školi da me pita u čemu je problem i rešio tako što je platio još tri ekskurzije.
Posle, ispred škole, roditelji su delom posramljeno, a delom zbunjeno razgovarali ne pokušavajući da odgonetnu ko je taj roditelj. Mile je prošao kolima i neko je iz grupe rekao:
– A gle, Mile nije ni došao na roditeljski sastanak! Kakav je, bre, to otac?
