Учитељица из Хрватске, Инес Фалак, саставила је један веома користан списак ствари које она, а верујемо и већина њених колеги и колегиница, очекује од родитеља. Мало смо га изменили и допунили, али је основа ипак њена. Нема ту ничег необичног, ничег тешког, нити било какве нуклеарне физике. То је оно што би, по природи ствари сваки родитељ требало да зна. Ипак, никад није лоше поновити, а нарочито кад се ближи нова школска година.
Дакле, шта очекујемо од родитеља?
1. Поштовање и поверење
– Да се с поштовањем односе према свим запосленима школе
– Да пред дететом вербално ни невербално не омаловажавају школу, наставнике, градиво, обавезе
– Да преузму свој део одговорности у васпитању деце и подржавају учитељицу у њеном раду
– Да се у случају неких питања и недоумица обрате прво учитељици, а по потреби можемо заједнички потражити помоћ/посредовање стручне службе
– Да се према својим могућностима и способностима укључе у школски живот (доносећи папир за цртање, различите слике/сликовнице/предмете који су повезани са школским садржајима, папир у боји, израђујући дидактичке материјале од тканина, дрва, пластике… доласком у продужени боравак и суделујући у креативним радионицама, читалачком ћошету, учећи ђецу шах или пратећи ученике при посети установама, суделујући у спортским активностима – све ваше идеје су добродошле!)
– Да новац који се скупља за поједине школске потребе буде у тачном износу и у што крупнијим новчаницама стављен у коверту (може и употребљену) на којој је назначена свота и намена и да се испод тога потпишете, а ја ћу својим потписом потврдити да сам тражени износ преузела
– Да буду отворени према предлозима учитељице те да њено виђење понашања ученика не доживљавају лично (као критику) већ да заједничким договором и планом омогуће оптималан дететов напредак, здравље и сигурност)
– Да нагласе детету да се не сме удаљавати из разреда или одлазити из дворишта без јављања учитељици
– Да се, када дођу по дете у школу, не задржавају у дворишту и не расправљају с дететом око одласка кући
– Да прикладно обуку и обују дете с обзиром на временске прилике и дуготрајан боравак у школи (када је јако сунцеа деца напољу треба да имају капу) као и да науче дете самосталном, брзом и уредном свлачењу и облачењу
– Да провере да ли дете увек код себе има марамице
– Да обавесте учитељицу о појави заразних болести или вашки (дете неће бити именовано)
– Да не шаљу у школу дете које показује знакове болести или се од ње није потпуно опоравило (поготово у време учесталих прехлада)
– Да обавесте учитељицу о неким неуобичајеним ситуацијама које би могле утицати на рад и понашање детета
– Да доследно траже од детета да своје радно место/собу одржава уредном и чистом како би се та навика пренела и на школски простор
– Да подстичу дете на једење разнолике и здраве хране (спречити бацање хране) те га навикавају да се при јелу користи свим прибором укључујући и нож
– Да подстичу дете да се спријатељи с другом децом (да пита може ли да се придружи игри, не намеће се, позајмљује/дели, користи речи: молим-изволи-хвала-извини…)
– Да подстичу дете на ненасилно решавање сукоба (не рећи: „Врати оном ко те је ударио!“ већ 1. јасно и пристојно изрази своје потребе, 2. удаљи се, 3. обрати се учитељици). Не подстичите тужакање и сваљивање кривице на друге већ тражите да дете свој опис догађаја увек почне с ЈА. Будите свесни да за потпуни увид у догађај треба истовремено разговарати са свим учесницима сукоба и да се дете унутар породице и школске групе може понашати сасвим различито.)
– Да подстичу дете на „сигурно“ играње поштовањем разредних правила (не трчи по учионици и ходнику, не пење се по столовима или на прозор, не гура се и не туче, не игра се штаповима и сличним „опасним“ предметима по дворишту, пази да лоптом и сличним предметима не повреди другу децу…)
2. Извршавање школских обавеза
– Да детету поставе јасне границе како би знало шта се од њега очекује, а шта није допуштено
– Да развијају одговорност према школским обвезама те детету нагласе да су те обавезе важније од ваншколских активности
– Да свакодневно с дететом разговарају о догађајима у школи (не „Шта је данас било у школи? Јеси ли добио 5? Шта си опет забрљао?“ већ разговор водите док прегледате свеске и уџбенике показујући интерес и тражећи објашњење о ономе што се учило – истовремено уочавате напредак или потешкоће у разумевању градива)
– Да свакодневно прегледају задатке и провере њихову тачност, а по потреби с дететом задатке исправе/доврше/уредно препишу
– Да не раде домаћи уместо детета већ да га питањима и сугестијама воде према најбољем решењу које дете/ученик (а не родитељ) према својим способностима може у том тренутку да пронађе
– Да у писменом раду доследно траже уредност, правилност и прегледност
– Да свакодневно с дететом читају и стрпљиво вежбају те по потреби потраже стручну помоћ логопеда
– Да помогну детету да се осамостали (памти/бележи информације, спрема торбу, учи да поставља приоритете међу обвезама, навикава се на обављање редовних кућних обвеза…)
– Да подстичу дете да се при учењу и решавању задатака служи помагалима (у математици конкретним материјалима или графичким приказом задатка, а при читању „прстом читачем“ или сличним помагалом за праћење текста који се чита)
– Да воде дете на места на којима стиче животна искуства (пијаца, банка, пошта…) повезујући оно што посматра са садржајима које учи у школи (подстицање логичког закључивања, уочавање узрочно-последичних веза…)
– Да подстичу дете да у раду даје најбоље од себе и бодре га речима: знам да можеш то, ако се потрудиш, ја ћу ти помоћи, све се може исправити, буди упоран…
– Да осигурају детету материјале потребне за извођење слободних активности, пројеката и сл.
3. Школска и лична имовина
– Да заједно с дететом означе именом све предмете којима се дете користи у школи
– Да навикавају дете да чува своје ствари јер је за њих само одговорно те да му не дају вредне предмете
– Да нагласе детету да је одговорно за школску имовину јер су за намерно учињену штету одговорни њени починиоци који су дужни штету да надокнаде
– Да навикавају дете да скупља своје ствари и играчке како код куће тако и у школи
Реченице које не говоримо деци
– Волиш ли школу? Да ли ти је у школи лепо? Јеси ли у школи срећан?
– Kако је та торба тешка! Чему служе све те књиге? Ја то нисам учио у првом разреду.
– Волиш ли учитељицу? Љути ли те учитељица?
– Kако је учитељица могла да вам зада толико домаћег! Желиш ли да урадиш домаћи? Ако то завршиш добићеш…
– Пусти сада учење и домаћи, важно је да стигнеш на тренинг.
– Немој да брукаш своју старију браћу која су била тако добра.
– Неваљао си, неуредан и глуп.
– Немаш све петице? Шта ће рећи… када види да си добио 3 или 4? Не волим те ако немаш све петице.
– И ја сам био тако неуредан. Понашао сам се горе од њега.
– Ђеца су још тако мала и те све обавезе су превише за њих.
– Ако те неко гњави или удари, врати му истом мером.
Поласком детета у школу наша сарадња постаје изузетно важна због успешног раста и развоја вашег детета. Заједно учествујемо у његовом одрастању!
Учитељица Инес Фалак.
Зелена учионица