Učiteljica iz Hrvatske, Ines Falak, sastavila je jedan veoma koristan spisak stvari koje ona, a verujemo i većina njenih kolegi i koleginica, očekuje od roditelja. Malo smo ga izmenili i dopunili, ali je osnova ipak njena. Nema tu ničeg neobičnog, ničeg teškog, niti bilo kakve nuklearne fizike. To je ono što bi, po prirodi stvari svaki roditelj trebalo da zna. Ipak, nikad nije loše ponoviti, a naročito kad se bliži nova školska godina.
Dakle, šta očekujemo od roditelja?
1. Poštovanje i poverenje
– Da se s poštovanjem odnose prema svim zaposlenima škole
– Da pred detetom verbalno ni neverbalno ne omalovažavaju školu, nastavnike, gradivo, obaveze
– Da preuzmu svoj deo odgovornosti u vaspitanju dece i podržavaju učiteljicu u njenom radu
– Da se u slučaju nekih pitanja i nedoumica obrate prvo učiteljici, a po potrebi možemo zajednički potražiti pomoć/posredovanje stručne službe
– Da se prema svojim mogućnostima i sposobnostima uključe u školski život (donoseći papir za crtanje, različite slike/slikovnice/predmete koji su povezani sa školskim sadržajima, papir u boji, izrađujući didaktičke materijale od tkanina, drva, plastike… dolaskom u produženi boravak i sudelujući u kreativnim radionicama, čitalačkom ćošetu, učeći đecu šah ili prateći učenike pri poseti ustanovama, sudelujući u sportskim aktivnostima – sve vaše ideje su dobrodošle!)
– Da novac koji se skuplja za pojedine školske potrebe bude u tačnom iznosu i u što krupnijim novčanicama stavljen u kovertu (može i upotrebljenu) na kojoj je naznačena svota i namena i da se ispod toga potpišete, a ja ću svojim potpisom potvrditi da sam traženi iznos preuzela
– Da budu otvoreni prema predlozima učiteljice te da njeno viđenje ponašanja učenika ne doživljavaju lično (kao kritiku) već da zajedničkim dogovorom i planom omoguće optimalan detetov napredak, zdravlje i sigurnost)
– Da naglase detetu da se ne sme udaljavati iz razreda ili odlaziti iz dvorišta bez javljanja učiteljici
– Da se, kada dođu po dete u školu, ne zadržavaju u dvorištu i ne raspravljaju s detetom oko odlaska kući
– Da prikladno obuku i obuju dete s obzirom na vremenske prilike i dugotrajan boravak u školi (kada je jako suncea deca napolju treba da imaju kapu) kao i da nauče dete samostalnom, brzom i urednom svlačenju i oblačenju
– Da provere da li dete uvek kod sebe ima maramice
– Da obaveste učiteljicu o pojavi zaraznih bolesti ili vaški (dete neće biti imenovano)
– Da ne šalju u školu dete koje pokazuje znakove bolesti ili se od nje nije potpuno oporavilo (pogotovo u vreme učestalih prehlada)
– Da obaveste učiteljicu o nekim neuobičajenim situacijama koje bi mogle uticati na rad i ponašanje deteta
– Da dosledno traže od deteta da svoje radno mesto/sobu održava urednom i čistom kako bi se ta navika prenela i na školski prostor
– Da podstiču dete na jedenje raznolike i zdrave hrane (sprečiti bacanje hrane) te ga navikavaju da se pri jelu koristi svim priborom uključujući i nož
– Da podstiču dete da se sprijatelji s drugom decom (da pita može li da se pridruži igri, ne nameće se, pozajmljuje/deli, koristi reči: molim-izvoli-hvala-izvini…)
– Da podstiču dete na nenasilno rešavanje sukoba (ne reći: „Vrati onom ko te je udario!“ već 1. jasno i pristojno izrazi svoje potrebe, 2. udalji se, 3. obrati se učiteljici). Ne podstičite tužakanje i svaljivanje krivice na druge već tražite da dete svoj opis događaja uvek počne s JA. Budite svesni da za potpuni uvid u događaj treba istovremeno razgovarati sa svim učesnicima sukoba i da se dete unutar porodice i školske grupe može ponašati sasvim različito.)
– Da podstiču dete na „sigurno“ igranje poštovanjem razrednih pravila (ne trči po učionici i hodniku, ne penje se po stolovima ili na prozor, ne gura se i ne tuče, ne igra se štapovima i sličnim „opasnim“ predmetima po dvorištu, pazi da loptom i sličnim predmetima ne povredi drugu decu…)
2. Izvršavanje školskih obaveza
– Da detetu postave jasne granice kako bi znalo šta se od njega očekuje, a šta nije dopušteno
– Da razvijaju odgovornost prema školskim obvezama te detetu naglase da su te obaveze važnije od vanškolskih aktivnosti
– Da svakodnevno s detetom razgovaraju o događajima u školi (ne „Šta je danas bilo u školi? Jesi li dobio 5? Šta si opet zabrljao?“ već razgovor vodite dok pregledate sveske i udžbenike pokazujući interes i tražeći objašnjenje o onome što se učilo – istovremeno uočavate napredak ili poteškoće u razumevanju gradiva)
– Da svakodnevno pregledaju zadatke i provere njihovu tačnost, a po potrebi s detetom zadatke isprave/dovrše/uredno prepišu
– Da ne rade domaći umesto deteta već da ga pitanjima i sugestijama vode prema najboljem rešenju koje dete/učenik (a ne roditelj) prema svojim sposobnostima može u tom trenutku da pronađe
– Da u pismenom radu dosledno traže urednost, pravilnost i preglednost
– Da svakodnevno s detetom čitaju i strpljivo vežbaju te po potrebi potraže stručnu pomoć logopeda
– Da pomognu detetu da se osamostali (pamti/beleži informacije, sprema torbu, uči da postavlja prioritete među obvezama, navikava se na obavljanje redovnih kućnih obveza…)
– Da podstiču dete da se pri učenju i rešavanju zadataka služi pomagalima (u matematici konkretnim materijalima ili grafičkim prikazom zadatka, a pri čitanju „prstom čitačem“ ili sličnim pomagalom za praćenje teksta koji se čita)
– Da vode dete na mesta na kojima stiče životna iskustva (pijaca, banka, pošta…) povezujući ono što posmatra sa sadržajima koje uči u školi (podsticanje logičkog zaključivanja, uočavanje uzročno-posledičnih veza…)
– Da podstiču dete da u radu daje najbolje od sebe i bodre ga rečima: znam da možeš to, ako se potrudiš, ja ću ti pomoći, sve se može ispraviti, budi uporan…
– Da osiguraju detetu materijale potrebne za izvođenje slobodnih aktivnosti, projekata i sl.
3. Školska i lična imovina
– Da zajedno s detetom označe imenom sve predmete kojima se dete koristi u školi
– Da navikavaju dete da čuva svoje stvari jer je za njih samo odgovorno te da mu ne daju vredne predmete
– Da naglase detetu da je odgovorno za školsku imovinu jer su za namerno učinjenu štetu odgovorni njeni počinioci koji su dužni štetu da nadoknade
– Da navikavaju dete da skuplja svoje stvari i igračke kako kod kuće tako i u školi
Rečenice koje ne govorimo deci
– Voliš li školu? Da li ti je u školi lepo? Jesi li u školi srećan?
– Kako je ta torba teška! Čemu služe sve te knjige? Ja to nisam učio u prvom razredu.
– Voliš li učiteljicu? Ljuti li te učiteljica?
– Kako je učiteljica mogla da vam zada toliko domaćeg! Želiš li da uradiš domaći? Ako to završiš dobićeš…
– Pusti sada učenje i domaći, važno je da stigneš na trening.
– Nemoj da brukaš svoju stariju braću koja su bila tako dobra.
– Nevaljao si, neuredan i glup.
– Nemaš sve petice? Šta će reći… kada vidi da si dobio 3 ili 4? Ne volim te ako nemaš sve petice.
– I ja sam bio tako neuredan. Ponašao sam se gore od njega.
– Đeca su još tako mala i te sve obaveze su previše za njih.
– Ako te neko gnjavi ili udari, vrati mu istom merom.
Polaskom deteta u školu naša saradnja postaje izuzetno važna zbog uspešnog rasta i razvoja vašeg deteta. Zajedno učestvujemo u njegovom odrastanju!
Učiteljica Ines Falak.
Zelena učionica