Najopasnija je ideja da je engleski jedini jezik koji vredi učiti. Posebno velika zabluda jeste ideja da je učenje više od jednog stranog jezika mentalno opterećenje i da se u školi ne može naučiti jezik, kaže dr Ljiljana Đurić
Svaki model obrazovanja koji nameće samo jedan jezik kao jedini vredan učenja dovodi relativno malobrojne kulturne i jezičke zajednice u odnos izvesne intelektualne zavisnosti. Nemogućnost sagledavanja fenomena iz različitih uglova dovodi do gubljenja kritičkog duha. Posebno je važno i na kojim jezicima smo mi sposobni da kvalitetno predstavimo svoju kulturu i ne samo kulturu, kaže dr Ljiljana Đurić sa Katedre za romanistiku Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu, koja je nedavno na simpozijumu „Jezik u obrazovanju” u SANU govorila o stranim jezicima u jezičkoj obrazovnoj politici Srbije.
Naša sagovornica se zalaže za negovanje višejezičnosti u skladu sa koncepcijom Saveta Evrope, ali i ističe da kod nas postoji ogroman raskorak između deklarativnog i stvarnog stanja. Dok se propagira negovanje višejezičnosti, u stvarnosti imamo, na primer, nepotrebno nametanje hijerarhije jezika narušavanjem ravnoteže, u pogledu fonda časova, između prvog i drugog stranog jezika u osnovnoj školi.
– U evropskim zemljama koje smo proučavali, situacija je različita. U nekim zemljama, na primer u Italiji, prednost je data engleskom jeziku, ali obezbeđeno je i obavezno učenje drugog stranog jezika. U nekim drugim zemljama, na primer u Francuskoj, a slično je i u Rusiji, ne samo da se uče obavezno dva strana jezika, već učenici na velikoj maturi biraju strani jezik koji će polagati i polažu ga na nivou B2 (napredni nivo) – kaže Ljiljana Đurić.
Na skupu u SANU istakla je da je nametanje engleskog kao prvog stranog jezika u beogradskim gimnazijama, koje je počelo devedesetih, imalo za posledicu približavanje modelu „english only”. Koje su zamke ovakve politike stranih jezika u obrazovanju?
– Svakako je najopasnija ideja da je to jedini jezik koji vredi učiti, jedini na kojem se stvaraju naučna saznanja, kultura – kategorična je naša sagovornica. –Engleski je danas bez sumnje jezik koji svaki pojedinac treba da zna na određenom nivou. Učiti samo engleski, međutim, znači polako ali sigurno, ako ne gubljenje, a ono slabljenje, kontakata sa drugim govornim područjima. Tačno je da u današnje vreme svi uče engleski, ali ga većina nauči samo na nivou osnovne komunikacije, a tu su, i dalje veoma aktivne, generacije koje ga nisu ni učile. Za složenije kontakte potrebno je znati i druge jezike. To je i pitanje uvažavanja sagovornika. Zar i mi ne hvalimo one strance (diplomate, poslovne ljude) koji se potrude da nauče naš jezik? Zar nam nije draže da sarađujemo sa takvima?
Kad je reč o drugom stranom jeziku u osnovnoj školi, naša sagovornica ističe civilizacijsko nazadovanje ukoliko bi se ukinula njegova obaveznost (što je jedan od predloga). To bi značilo da se u vremenu kada se u Evropi podstiču mobilnost, razmene svih vrsta i zbog toga insistira na učenju barem dva jezika pored maternjeg, mi ukidamo nešto što smo već imali razrađeno u prošlosti i po čemu smo u to vreme bili uzorni, objašnjava ona i podseća da su se u našim gimnazijama, ako se izuzmu neki kraći periodi, uvek učila obavezno dva strana jezika, a u osnovnoj školi, tokom devedesetih godina 20. veka, sistem je predviđao jedan strani jezik kao obavezan nastavni predmet i drugi kao izborni.
Jezička obrazovna politika Srbije u oblasti stranih jezika danas je marginalizovana, neregulisana i u njoj se često odluke zasnivaju na (jezičkim) ideološkim zabludama, kaže Ljiljana Đurić. Osim zablude da je dovoljno znati engleski, postoje i negativne predstave o nekim drugim jezicima: za jedan se smatra da je težak, za drugi da je nepotreban, za treći da se uči samo zbog televizijskih serija…
– Neke jezike, čak, retko uzimamo u obzir, na primer regionalne, a za njihovo učenje postoji i potreba i mogućnost zahvaljujući našim sugrađanima pripadnicima nacionalnih manjina – dodaje. –Posebno velika zabluda jeste ideja da je učenje više od jednog stranog jezika mentalno opterećenje, a postoji i zabluda da se u školi ne može naučiti jezik. Posetite bilo koji fakultet na kojem se izučavaju strane filologije, pa ćete se uveriti u suprotno! Sa izuzetkom specijalizovanih škola, u preduniverzitetskom obrazovanju sa postojećim fondom časova ne može se dostići najviši nivo kompetencije (nivoi C1 i C2), ali se svakako može steći solidna osnova za dalje učenje. Kao profesor francuskog jezika, naglašavam da učenici škola koje su uključene u program Školski DELF (DELF-DALF je međunarodno priznat sistem sertifikacija iz francuskog jezika kao stranog) dostižu nivoe B1 (prag znanja), a neki i nivo B2 (napredni nivo).
Očuvanje jezičke raznolikosti doprinosi očuvanju raznolikosti kultura. U tom smislu, na planu naše jezičke obrazovne politike treba se zalagati na svim nivoima da se raznolikost vidi kao bogatstvo, a ne kao opterećenje, ističe naša sagovornica.
– Naša jezička obrazovna politika u svojoj realizaciji treba da sledi osnovna deklarativna načela i da bude deo šire jezičke politike, na primer, usklađena sa pravcima razvoja međunarodne politike, sa politikom u oblasti kulture, ekonomije. Trebalo bi da bude osetljiva na lokalne potrebe i da razvija mehanizme njihovog uvažavanja.– zaključuje Ljiljana Đurić.