Најопаснија је идеја да је енглески једини језик који вреди учити. Посебно велика заблуда јесте идеја да је учење више од једног страног језика ментално оптерећење и да се у школи не може научити језик, каже др Љиљана Ђурић
Сваки модел образовања који намеће само један језик као једини вредан учења доводи релативно малобројне културне и језичке заједнице у однос извесне интелектуалне зависности. Немогућност сагледавања феномена из различитих углова доводи до губљења критичког духа. Посебно је важно и на којим језицима смо ми способни да квалитетно представимо своју културу и не само културу, каже др Љиљана Ђурић са Катедре за романистику Филолошког факултета Универзитета у Београду, која је недавно на симпозијуму „Језик у образовању” у САНУ говорила о страним језицима у језичкој образовној политици Србије.
Наша саговорница се залаже за неговање вишејезичности у складу са концепцијом Савета Европе, али и истиче да код нас постоји огроман раскорак између декларативног и стварног стања. Док се пропагира неговање вишејезичности, у стварности имамо, на пример, непотребно наметање хијерархије језика нарушавањем равнотеже, у погледу фонда часова, између првог и другог страног језика у основној школи.
– У европским земљама које смо проучавали, ситуација је различита. У неким земљама, на пример у Италији, предност је дата енглеском језику, али обезбеђено је и обавезно учење другог страног језика. У неким другим земљама, на пример у Француској, а слично је и у Русији, не само да се уче обавезно два страна језика, већ ученици на великој матури бирају страни језик који ће полагати и полажу га на нивоу Б2 (напредни ниво) – каже Љиљана Ђурић.
На скупу у САНУ истакла је да је наметање енглеског као првог страног језика у београдским гимназијама, које је почело деведесетих, имало за последицу приближавање моделу „english only”. Које су замке овакве политике страних језика у образовању?
– Свакако је најопаснија идеја да је то једини језик који вреди учити, једини на којем се стварају научна сазнања, култура – категорична је наша саговорница. –Енглески је данас без сумње језик који сваки појединац треба да зна на одређеном нивоу. Учити само енглески, међутим, значи полако али сигурно, ако не губљење, а оно слабљење, контаката са другим говорним подручјима. Тачно је да у данашње време сви уче енглески, али га већина научи само на нивоу основне комуникације, а ту су, и даље веома активне, генерације које га нису ни училе. За сложеније контакте потребно је знати и друге језике. То је и питање уважавања саговорника. Зар и ми не хвалимо оне странце (дипломате, пословне људе) који се потруде да науче наш језик? Зар нам није драже да сарађујемо са таквима?
Кад је реч о другом страном језику у основној школи, наша саговорница истиче цивилизацијско назадовање уколико би се укинула његова обавезност (што је један од предлога). То би значило да се у времену када се у Европи подстичу мобилност, размене свих врста и због тога инсистира на учењу барем два језика поред матерњег, ми укидамо нешто што смо већ имали разрађено у прошлости и по чему смо у то време били узорни, објашњава она и подсећа да су се у нашим гимназијама, ако се изузму неки краћи периоди, увек учила обавезно два страна језика, а у основној школи, током деведесетих година 20. века, систем је предвиђао један страни језик као обавезан наставни предмет и други као изборни.
Језичка образовна политика Србије у области страних језика данас је маргинализована, нерегулисана и у њој се често одлуке заснивају на (језичким) идеолошким заблудама, каже Љиљана Ђурић. Осим заблуде да је довољно знати енглески, постоје и негативне представе о неким другим језицима: за један се сматра да је тежак, за други да је непотребан, за трећи да се учи само због телевизијских серија…
– Неке језике, чак, ретко узимамо у обзир, на пример регионалне, а за њихово учење постоји и потреба и могућност захваљујући нашим суграђанима припадницима националних мањина – додаје. –Посебно велика заблуда јесте идеја да је учење више од једног страног језика ментално оптерећење, а постоји и заблуда да се у школи не може научити језик. Посетите било који факултет на којем се изучавају стране филологије, па ћете се уверити у супротно! Са изузетком специјализованих школа, у предуниверзитетском образовању са постојећим фондом часова не може се достићи највиши ниво компетенције (нивои Ц1 и Ц2), али се свакако може стећи солидна основа за даље учење. Као професор француског језика, наглашавам да ученици школа које су укључене у програм Школски ДЕЛФ (ДЕЛФ-ДАЛФ је међународно признат систем сертификација из француског језика као страног) достижу нивое Б1 (праг знања), а неки и ниво Б2 (напредни ниво).
Очување језичке разноликости доприноси очувању разноликости култура. У том смислу, на плану наше језичке образовне политике треба се залагати на свим нивоима да се разноликост види као богатство, а не као оптерећење, истиче наша саговорница.
– Наша језичка образовна политика у својој реализацији треба да следи основна декларативна начела и да буде део шире језичке политике, на пример, усклађена са правцима развоја међународне политике, са политиком у области културе, економије. Требало би да буде осетљива на локалне потребе и да развија механизме њиховог уважавања.– закључује Љиљана Ђурић.